Путин: Сарадња са Републиком Српском на основу узајамне користи
Преносимо интервју у цијелости:
Србију и Русију спаја многовјековна историјска, културна и религиозна блискост, као и братство по оружју у два свјетска рата. Испред нас су нови изазови. Како оцјењујете наше актуелне односе и перспективе њиховог развоја? Много се говори о новом гасоводу "Турски ток", има ли и овде шансе за Србију?
С правом сте истакли да је у основу добрих односа Русије и Србије многовјековно искрено пријатељство наших народа, духовно и културно сродство, заједничке странице историје, укључујући и херојску борбу против нацизма током Другог свјетског рата. И у новом, 21. вијеку пажљиво чувамо и развијамо драгоцене традиције повјерења и сарадње. Таква спремност за тијесну сарадњу у политици, привреди, хуманитарној сфери нашла је свој одраз у билатералној Декларацији о стратешком партнерству, која је потписана у мају 2013. године.
Данас су у успону билатералне везе у свим сферама. Повећава се и робна размјена: 2017. године она је износила двије милијарде долара, а наставила је са растом и претходне године. Руска улагања у српску привреду премашила су износ од четири милијарде долара. Сарадња са концерном "Гаспром њефт" омогућила је компанији "Нафтна индустрија Србије" да постане лидер на енергетском тржишту балканског региона. Уз учешће "Руских железница" добрим темпом се одвија реконструкција и модернизација српске железничке инфраструктуре.
Прогресивно се усавршава уговорно-правна база сарадње. Развијају се контакти између парламената и политичких партија, друштвених кругова, као и у сфери науке, образовања и културе. Руски стручњаци учествују у пројекту изградње Храма Светог Саве у Београду. Захваљујући спонзорској помоћи наших предузетника, главна купола овог величанственог здања је покривена мозаиком. Дакле, убјеђен сам да управо таква дјелотворна, вишеструка сарадња у потпуности одговара корјенитим интересима народа Русије и Србије.
Што се тиче "Турског тока", његова изградња тече у складу са планираним распоредом. У новембру прошле године завршено је постављање цијеви на морској деоници, у току су радови на њеном повезивању са терминалом на турској обали Црног мора који се тренутно гради. Планирамо да гасовод проради до краја 2019. године.
Истакао бих да "Гаспром" сада разматра различите варијанте продужења копненог транзитног крака гасовода до Европе. Једна од њих предвиђа транспорт горива на релацији Бугарска—Србија—Мађарска, уз спајање са центром за дистрибуцију гаса у аустријском Баумгартену. У том случају Србија неће само трошити руски гас, него ће и обезбјеђивати његов транзит. То ће свакако донијети српској привреди значајну корист, омогућити стварање нових радних мјеста, појачати енергетску безбједност ваше земље, а и целе Централне и Југоисточне Европе. Учешћу Србије у пројекту допринијеће и "мапа пута" за модернизацију и проширење националне мреже за транспорт гаса потписана са "Гаспромом" 2017. године.
Интензивна сарадња Русије са Србијом и Републиком Српском изазива љутњу на Западу, поготово у Вашингтону. Како коментаришете изјаве западних политичара да је Русија дестабилизујући фактор на Балкану и како оцјењујете односе Русије са другим бившим југословенским републикама?
Кад причамо о ситуацији на Балкану, озбиљан дестабилизујући фактор овде представља политика САД и одређених западних земаља, усмејрена на учвршћивање њихове доминације у региону. Још 1999. године снаге НАТО-а су без санкције УН два и по мјесеца бомбардовале Југославију, па насилнички одвојиле аутономну покрајину Косово. А 2008. године Вашингтон и његови савезници су подржали нелегитимно проглашење косовске независности.
Године 2017, упркос ставу половине становништва, у НАТО је била увучена Црна Гора. Уплашили су се референдума по том питању и као резултат земља пролази кроз период политичке нестабилности. Прошле године, ради форсираног учлањења Републике Македоније у НАТО био је чак покренут процес доношења уставних амандмана и промјене назива те државе, ревизије основа македонског националног идентитета. Притом је игнорисана воља македонских гласача — референдум о промјени назива државе је пропао, али се спољни притисак наставио.
Наша земља, знајући и разумијући колико је компликован Балкан и историја тог региона, увијек га је сматрала простором за конструктивну сарадњу. И данас Русија има овдје много пријатеља, међу којима посебно мјесто заузима стратешки партнер Србија. Зато је помоћ јачању регионалне безбједности и стабилности наш безуслован приоритет. Залажемо се за то да се поштују права и интереси балканских земаља и народа, да се поштује међународно право.
Сарадња са Републиком Српском, која је саставни дио Босне и Херцеговине, одвија се на основу узајамне користи, а стриктно у складу са Дејтонским мировним споразумом из 1995. године. И даље смо усмјерени ка реализацији, како у Републици Српској, тако и на цијелој територији Босне и Херцеговине, пројеката у сфери енергетике, прераде нафте и трговине горивом, банкарства, фармације и у другим областима. Сматрамо да исту важност има промовисање заједничких хуманитарних иницијатива, узимајући у обзир растуће интересовање грађана БиХ за руски језик, руску културу, студије у Русији.
У ситуацији када се поједине државе региона наоружавају и формира се такозвана "војска Косова", може ли Србија да рачуна на подршку Русије око даљег јачања одбрамбених потенцијала, имајући у виду нашу неутралност и чињеницу да смо окружени државама-чланицама НАТО-а?
Високо цијенимо чврсту приврженост српског руководства курсу на очување неутралности земље. Истовремено, већ много година помажемо јачању одбрамбених способности Србије: испоручујемо наоружање и војну технику, пружамо помоћ у њиховој поправци и модернизацији. И даље ћемо развијати војно-техничку сарадњу.
Нећу да кријем да смо били изненађени прилично пасивном реакцијом Европске уније у вези са одлуком косовског "парламента" о трансформацији Косовских безбједносних снага у праву војску. Јер је очигледно да су Срби који живе у овој покрајини доживели такав потез као директну пријетњу по своју безбједност. А иначе, тај потез ствара озбиљан ризик заоштравања ситуације у региону. Тешко да је у интересу ЕУ затварање очију пред таквим једностраним акцијама, које грубо крше међународно право, поготово ако Брисел рачуна на то да и даље испуњава своје обавезе посредника у дијалогу између Београда и Приштине.
Више пута смо говорили да сматрамо да је курс на проширење НАТО-а наслијеђе "хладног рата", као и да је то погрешна и деструктивна војно-политичка стратегија. Данас Алијанса покушава да појача своје присуство на Балкану. Али тиме само обнавља линије подјеле на европском континенту, грубо крши принцип недјељивости безбједности. Све ово, на крају крајева, води не до јачања стабилности, већ до смањења повјерења и раста напетости у Европи.
Српска православна црква је стала на страну Руске православне цркве у контексту црквене кризе у Украјини. Притом, читав низ земаља утиче на патријарха Вартоломеја и покушава да се постигне признавање украјинских "расколника" од стране православних помјесних цркава. Како ће се, по Вашем мишљењу, ситуација развијати даље?
15. децембра 2018. године украјинско руководство које има активну подршку САД и Цариградске патријаршије, одржало је такозвани "сабор уједињења". На њему је било проглашено стварање "Православне цркве Украјине", па је 6. јануара 2019. године патријарх Вартоломеј потписао томос, односно указ о њеној аутокефалности. То је био покушај легализације украјинских расколничких општина под јурисдикцијом Истанбула, што представља грубо кршење православних канона.
Међутим, то нимало не брине ни руководство Украјине, ни руководство САД, јер нова црквена структура представља искључиво политички, секуларни пројекат. Његов главни циљ је да се раздвоје народи Русије и Украјине, да се посеје не само национални, него и вјерски раздор. Није случајно да Кијев већ прича о "коначном стицању независности од Русије".
Поновићу: ту се уопште не ради о духовном животу, у питању је опасно и неодговорно политикантство. Исто тако се не ради ни о самосталности "Православне цркве Украјине". У ствари, она је под апсолутном контролом Истанбула. Док је канонска Украјинска православна црква, највећа у Украјини, која се није обраћала патријарху Вартоломеју за аутокефалност, апсолутно независна у свом дјеловању. Притом, она чува искључиво канонску везу са Руском православном црквом, али чак и ово изазива неприкривену љутњу садашњег кијевског режима.
Због тога прогањају свештенике и вјернике Украјинске православне цркве, отуђују им храмове и манастире, а самој Цркви покушавају да одузму њен законски назив, што повећава напетост и води ка још већем расколу у украјинском друштву.
Очигледно је да је руководство Украјине свесно тога да покушаји насилног терања верника у туђи храм прете озбиљним последицама. Али без обзира на то, оно је спремно да жртвује међуконфесионалну слогу у земљи зарад изборне кампање актуелног председника Украјине, која је заснована на потрази за непријатељем, све да би по сваку цену остало на власти.
Православни свет све ово види.
Наравно да Русија нема намеру да се меша у црквене процесе, поготово на територији сусједне суверене државе. Али видимо какву опасност и за православље у цијелом свијету представљају такви експерименти и грубо мијешање државе у верску делатност.
Москва већ одавно предлаже стварање нове архитектуре безбједности, али у посљедње вријеме свједоци смо опасних тенденција у свијету, укључујући недавне изјаве Вашингтона о изласку из Споразума о ликвидацији ракета средњег и мањег домета. Шта, по Вашем мишљењу, може да буде решење за очување мира у условима јачања локалне и глобалне напетости?
Заиста, САД фактички спроводе линију усмјерену на демонтажу система међународних споразума у сфери контроле наоружања, који им вежу руке кад је у питању јачање војних потенцијала. Или покушавају да се тих споразума придржавају дјелимично, то јест само у оном дијелу који одговара њиховим интересима. Изјава о намери изласка из Споразума о ликвидацији ракета средњег и мањег домета представља још једну карику у дугом ланцу сличних потеза. Очигледно је да ће посљедице таквих корака бити најнегативније.
Свакако нећемо затварати очи пред стационирањем америчких ракета, које представљају директну пријетњу по нашу безбједност. Бићемо приморани да предузмемо ефикасне узвратне мјере. Али Русија као одговорна и здравомислећа земља није заинтересована за нову трку у наоружању. Поред проглашене намјере САД да изађу из споразума, отворени смо за наставак дијалога, са циљем да се нађу путеви да се он сачува. У децембру смо прослиједили Американцима низ конкретних приједлога по том питању. Спремни смо за озбиљан разговор по цијелој "стратешкој" агенди између наших земаља.
Позивамо западне колеге да одустану од метода уцењивања, претњи и провокација, да поштују међународно право, да заснивају међудржавни дијалог на принципима утемељеним у Повељи УН. Управо то је пут ка очувању мира, јачању глобалне и регионалне безбедности и стабилности.
Какве су перспективе економске сарадње Москве и Београда у случају уласка Србије у Европску унију? И како то може да се одрази на руске инвестиције у српску привреду?
Поштујемо курс приступања ЕУ који је изабрало српско руководство. За разлику од западних партнера, не покушавамо да ставимо Србију пред вјештачки избор: или сте са Русијом, или сте са Европском унијом. Интеграциони процеси у нашем глобалном свету се динамично развијају, обухватајући нове земље и удружења, стварајући перспективне конфигурације. Зато смо убјеђени да тежња Србије ка европској интеграцији, као и чланство Русије у Евроазијској економској унији, нису препреке за унапријеђење наше разноврсне сарадње.
Важно је да Русија и Србија имају намјеру да наставе са јачањем сарадње у сфери привреде и инвестиција. Томе треба да дâ допринос и споразум о слободној трговини између Евроазијске економске уније и Србије, који је сада у припреми. Нова рунда преговора одржана је у Београду сасвим недавно, 10. и 11. јануара. Рачунамо да ће овај документ бити потписан до краја ове године и да ће отворити квалитативно нове могућности за повећање ефикасности и продуктивности заједничког рада у економској области.
Русија се чврсто и континуирано залаже за генерално оздрављење међународне ситуације, која, као што сте са правом примјетили, остаје напета. И додаћу: непредвидива. Притом, таква ситуација је настала умногоме због непрекидних једностраних потеза САД и других западних држава, укључујући и примену силе. Као резултат, све је јача општа атмосфера конфронтације и неповјерења.