latinica  ћирилица
14/12/2010 |  16:36 | Аутор: СРНА

СЛУЖЕН ПАРАСТОС ЗА 109 УБИЈЕНИХ СРБА ИЗ БЈЕЛОВЦА

У цркви Светог пророка Илије у братуначком селу Бјеловац данас је служен парастос за 109 настрадалих Срба из овог и сусједних села Сикирић и Лозничка Ријека, од којих су њих 68 убиле муслиманске снаге из Сребренице на данашњи дан 1992. године.
Након парастоса, у порти бјеловачке цркве прислужене су свијеће за покој душа погинулих и положено цвијеће код спомен-плоче са именима свих погинулих из ових села. Цвијеће су положиле делегације општине, Борачке и Организације породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила Братунац, Удружења логораша регије Бирач, те борачких организација из Сребренице и Зворника. На данашњи дан прије 18 година, у рану зору, јаке муслиманске снаге из Сребренице и околних села, под командом Насера Орића, упале су у ова три подрињска села убијајући Србе, пљачкајући и палећи њихову имовину. Крсто Ранкић, који је преживио тај напад на Бјеловац, присјећа се да су мјештане на данашњи дан прије 18 година из сна пробудили пуцњи и јаке детонације. "Није било свануло када су муслимани упали у село. Неки мјештани су одмах убијени. Погинуо ми је осамнаестогодишњи син Грујица и још много чланова шире породице", присјећа се Крсто Ранкић. Радојка Филиповић, предсједница Општинске организације породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила, која је тог дана изгубила мужа Драгана и свекра Драгољуба, изразила је незадовољство радом правосуђа у БиХ. "Непроцесуирање ратних злочина је највећи злочин који се у миру води против Срба. Према раду правосуђа БиХ, ни за наредних 15 година нико неће одговарати за злочине над Србима овог краја и правосуђе својим нечињењем показује да је БиХ сигурна земља за злочинце из реда бошњачког народа", рекла је Филиповићева. Према њеним ријечима, уколико би биле донесене пресуде за злочине над Србима, оне би морале бити квалификоване као геноцид и тиме би Бошњаци морали избацити квалификацију рата као агресију и геноцид. Ријетки који су преживјели овај злочин причају да је веома много припадника муслиманске војске упало у село и да су уништавали и пљачкали све, а да су цивили бјежали према Дрини и Србији, гдје су биле убачене муслиманске засједе, па су многи и тако настрадали. Славки Матић тог јутра у кући су убијене кћерке Сњежана и Гордана, те муж Радивоје, а кућа је опљачкана и запаљена и сада живи сама у кући коју је дијелом сама обновила. Славка каже да је изгубила наду да ће правда стићи починиоце ових монструозних злочина и да је једина правда за преживјеле становнике ових села Република Српска. "Да је неко убио толико кокошака одговарао би, а камоли за људе. А Хашки трибунал ослободио је Насера Орића и у правосуђе и правду више не вјерујем", са сузама у очима говори ова огорчена жена. Она је испричала да је још неколико старих жена и инвалида убијено на кућном прагу, а да су неке жене ухваћене у кућама и са дјецом одведене у логор у Сребреницу. У логор у Сребреницу одведене су Достана и Мира Филиповић, седмомјесечни Немања и трогодишња Оливера Филиповић, као и деветогодишњи Брано Вучетић, којем су тога дана убијени отац Радован и брат Миленко, док је мајку изгубио три мјесеца раније. Они су одведени у Сребреницу гдје су злостављани и гладовали два мјесеца док нису размијењени. Старица Божана Остојић још се води као нестала. Радојка Продановић из Сикирића каже да су јој тог дана убијени свекар Душан и свекрва Милка, а син Новак и муж Крсто рањени. "Дан је био хладан као данашњи, само је био магловит и захваљујући магли ријетки су се успјели некако сакрити и преживјети, а сва имовина је опљачкана и попаљена. Хиљаде војника и цивила је упало у село и пљачкало", присјећа се Радојка. Најмлађа жртва био је петнаестогодишњи Слободан Петровић, а најстарије су биле осамдесетосмогодишња Достана Матић и осамдесетједногодишња Злата Јовановић, које су убијене на кућном прагу. "Касније су се војске помијешале и цијеле дан је била пуцњава и борбе по двориштима и воћњацима. Многи су погинули на обали Дрине или у чамцима покушавајући да се домогну Србије. Снајпери су тукли са оближњих брежуљака, а село је горјело. Око половине погинулих били су цивили", присјећа се Славка Матић. Нико није одговарао ни за овај, као и за бројне друге злочине почињене над Србима у средњем Подрињу, а породице настрадалих губе наду да ће злочинце некада стићи правда, али кажу, вјерују у Божију правду.