Преминула књижевница Гроздана Олујић
Гроздана Олујић је рођена 1934. у Ердевику, гимназију је завршила у Бечеју, а дипломирала је и магистрирала енглески језик и књижевност на Филолошком факултету у Београду.
Први роман, "Излет у небо", објавила је 1958, а услиједили су "Гласам за љубав" (1963), "Не буди заспале псе" (1964), "Дивље семе" (1967), "Гласови у ветру" и "Преживети до сутра" (2017).
Објавила је и збирке бајки "Седефна ружа и друге бајке", "Небеска река и друге бајке", "Камен који је летео", "Снежни цвет", "Јастук који је памтио снове" и роман бајку "Звездане луталице".
Олујићева је деценијама заступљена у домаћој лектири за основце, али и у лектири за студенте компаративне књижевности на неколико америчких универзитета.
Због високих умјетничких домета проглашена је почасним грађанином Осла и носилац је данског Витешког ордена Данеборг.
Безмало све њене кратке приче из збирке "Афричка љубичица" уврштене су у антологије широм свијета (у Њемачкој, Израелу, Русији, Индији, Енглеској, Америци, Француској"), а прича "Игра" награђена је на Конкурсу за најбољу свјетску кратку причу у Њемачкој.
Поред свих најважнијих домаћих награда - три награде Змајевих дечјих игара, признања "Политикиног забавника", "Младо поколење2, "Златни лептир", "Стара маслина", НИН-ова награда, "Бора Станковић" за цјелокупно дјело, Гроздана Олујић добила је и награду Свјетске академије за умјетност и културу.
Књиге су јој преведене на 36 језика.
Предајући јој Повељу за животно дјело Удружења књижевника Србије 2004. године, тадашњи предсједник Слободан Ракитић је истакао да је књижевно дјело Гроздане Олујић од изузетног значаја за српску културу и "баштина српског национа".
Била је чланица Удружења књижевника Србије и Удружења за културу, уметност и међународну сарадњу Адлигат којем је поклонила своју библиотеку.
Ова два удружења покренула су, како стоји у саопштењу, иницијативу да славна књижевница буде сахрањена у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу.