Светислав Мијатовић - од избјегличке колоне до доктора наука

Ипак, тежак живот није му био препрека да учи, стиче знање и оствари запажену научну каријеру. Овај млади човјек се и сада налази на раскрсници - отићи у иностранство или остати у Србији, али данас овај доктор наука може сам да бира свој пут.

Прошло је скоро четврт вијека како је са породицом избјегао из родних Окучана. Светислав, тада четворогодишњи дјечак, као кроз маглу сјећа се тих ружних дана.

- Стицајем несрећних околности морали смо да избјегнемо овдје `95. године, и тако смо завршили у Барајеву, у кући коју су моји баба и деда направили још `70-тих година. Имао сам четири године и заиста се мало тога и сјећам - прича Светислав.

Одмалена се видјело да је талентован за математику, која му је увијек ишла од руке. Није било изненађење што је одабрао Математичку гимназију. И тамо је бриљирао - ову веома захтјевну школу завршио је за само три године. Скромно каже - из практичних разлога, јер није био сигуран да ће моћи да остане у ученичком дому.

- Тада сам замолио наставничко вијеће да положим и четврту годину да бих ишао право у студентски дом. Волим да кажем да, уколико вам иде математика, физика, информатика, онда Математичка гимназија није баук, чак је и веома захвална и лака школа, те занимљива за неког ко то воли - истиче овај вриједни младић.

Изузетно талентован, паметан, скроман, друштвен, омиљен, младић који је своје обавезе са лакоћом извршавао и помагао другима - овако Светислава описује дугогодишња професорка Математичке гимназије Весна Рапаић.

- Он је једини ученик у Математичкој гимназији који је завршио двије године за једну. Било је ученика који су одлазили послије трећег разреда на студије или у иностранство, па настављали школовање, али нико није овако нешто урадио као Светислав - истиче професорка.

Светислав каже да је управо професорка Рапаић утицала на његову одлуку да упише Физички факултет и сматра да је направио добар избор.

- У то вријеме је било вагање између математике, програмирања, информатике, физике и електротехнике. Све је то некако долазило у обзир, као релативно сродно, али је професорка из средње школе утицала на то да, ипак, завршим на физици и да одем у том смјеру. Заиста сам срећан и због начина на који факултет функционише и због стручњака који су заиста добри и свјетски признати. Опредијелио сам се за смјер теоријске и експерименталне физике. Студирање је нешто што волим, то ми је било занимљиво, учио сам уз одређену дозу среће, без неких претјераних напора и завршио у року, а послије је услиједио и мастер и докторат - наводи Светислав.

Факултет је завршио са просјечном оцјеном 10 и постао један од најмлађих доктора наука у историји Физичког факултета у Београду. Докторирао је радом из области физике магнетизма.

- Конкретно, то су били теоријски модели тврдих феромагнетика. Уз то, моја жеља је да радим и експеримент, а то нисмо успјели да изведемо, прије свега, из финансијских разлога, тако да је мој докторат завршио на теоријском и нумеричком раду, али, ако буде среће, надам се да ће се и то што је испитивано теоријски у ствари показати и на експерименту и да ћемо успјети да провјеримо то што смо радили - каже он.

Широких интересовања, Светислав је паралелно био на мастеру на физици и на економији. Са двојицом другова побиједио је на међународном такмичењу, што им је донијело уносан посао у једној великој компанији у Будимпешти. Ипак је одлучио да се врати у Србију.

- Колико год финансијски услови били невјероватни и сјајни тамо, мени то није било толико занимљиво. Недостајао ми је истраживачки рад и ова, да тако кажем, неизвјесност која захтијева стално ангажовање и сталну активност мозга. Недостајали су ми и породица и пријатељи. Напросто, нисам се толико пријатно осјећао тамо. Такође, оно чиме волим и желим да се бавим јесте иобразовни и уопште научни рад и волио бих да допринесем његовом унапређењу - наводи Светислав.

Половина његове генерације, коју на Физичком факултету називају златном, отишла је у иностранство, а држава би требало да уради више како би младе стручњаке и истраживаче задржала у земљи, сматра Светислав.

- Вјероватно нигдје у свијету, а поготово не код нас, нико није почео да се бави истраживачким и научним радом да би се обогатио и да би постао милионер. Дакле, довољна је егзистенција, али је потребно нешто са чим може да се ради. И то је велики проблем, што су улагања у науку, у смислу онога са чим се истражује, веома мала - истиче он.

Велика жеља младог научника је да остане и ради у својој земљи, али ни даље није сигуран да ли ће тако заиста и бити.

- У неком тренутку можда одем. Просто, Дон Кихот ми није омиљени књижевни јунак, тако да не бих да се борим против свега живог да бих себи можда обезбиједио основне услове за рад. Дакле, уколико се ствари не промијене, бар ток ствари какав је сада, напросто не знам колико ћу истрајати у томе да останем овдје - каже Светислав.

Уз рад у науци, Светислав своју будућност види и у високом школству и раду са средњошколцима. Већ има искуство у припреми за такмичења ученика Математичке и Земунске гимназије, а студенти Физичког факултета сматрају га једним од најинспиративнијих асистената и предавача.

- Он је јако инспиративан и интересантан предавач. Било је интересантно познавати га годинама, не само због тога што је добар предавач и што је заиста на интересантан начин знао да пренесе неке ствари које нису баш свима интересантне и разумљиве - каже Лука Рајачић, студент мастер студија.

Светислав руши стереотипе да су врхунски научници одани искључиво струци. Он има и друге љубави и интересовања - воли људе и дружења, али и музику, гитару, фолклор.

- Гитара ме је некако кроз све те студентске и ученичке домове пратила. Свирао сам и у бенду који се зове Градске цуре. Поред тога, бавим се и фолклором у КУД-у Крајина, који његује игре Срба преко Дрине. Дакле, осим што волим да играм, постоји и тај моменат чувања наше традиције - каже Светислав.

Успјеси и признања нису побиједили огромну скромност овог младог научника, који у њима не види ништа неуобичајено. Признаје да је његова породица, која је у новом окружењу почела од нуле, на њега поносна.

- Кажу да су поносни, иако ја мислим да нема на шта да буду поносни. Ја напросто радим свој посао и гледам да га урадим најбоље што могу. Ако су задовољни, они су великим дијелом заслужни за то, јер да се они нису потрудили, не би било ни овога сада - истиче Светислав.

Успјех за Светислава значи бити срећан, што подразумијева испуњеност на приватном, емотивном и пословном плану. Поручује младима да изаберу оно што највише воле и посвете се ономе у чему су добри. Славни Виктор Иго је рекао да се величина једног народа не мјери бројем, као ни величина човјека његовим статусом. Његова мјера је количина интелигенције и врлине које посједује. Светислав треба да буде мјера Србије.