Рогатица: Одата почаст српским цивилима

И данас, Осовом одјекују болна сјећања на 27. април 1942. године, када је харајући овим крајевима Црна легија Јуре Францетића, потпомогнута комшијама, у најтежим мукама уморила и живу запила српску нејач из овог села и збјега који се са романијског платоа кретао ка Дрини и Србији.

- Прича се да је ту било око 50-оро дјеце. Моја сестра је имала десет година и била је најстарија, брат Радоје имао је пет, а брат Момчило три године - прича Милован Бојат, потомак Риста Корањића.

А било је и млађих од Момчила. Усташе нису имале милости.

- Сви су доведени овдје у шталу и солдрму Које Ристановића, мог дједа, једног и другог, они су стари ратници, вјероватно су се побунили, па су приковали за довратник кроз прси паламарима, а остало су клали и убацивали у ватру, највјероватније понеке живе - нагласио је Бојат.

Игром случаја преживјела је тада дјевојчица Перса Заковић Савчић. С тешком тугом свједочила је потомцима.

- Избјегавала је да прича о томе. Ту је запаљена мајка, двије сестре и два брата, тако да је то била велика жалост и потресала се у сваком моменту - наводи Ненад Савчић, син Персе Заковић Савчић.

Злочин на локалитету Кула у селу Осову један је у низу злочина над Србима у Другом свјетском рату.

- Ово је можда и најтежи и најсвирепији злочин. Он је дио једног замишљеног пројекта да се с ових источних простора Републике Српске, српски живаљ протјера или побије, и до Дрине да се очисти - нагласио је Милорад Јагодић, начелник општине Рогатица.

За вријеме бившег система, зарад братства и јединства, о овом злочину се није смјело причати. Владале су деценије тишине.

- Било је све забрањено, није се тад дало ни споменути, а не да нешто правимо. Ово се ништа није видјело, било је зарасло у трње, земља је обрушила све и ми смо се одлучили да овдје направимо мали скроман споменик, да остане забиљежено генерацијама - истиче Митар Корањић, потомак Митра Коњањића.

Тачан број убијених у Осову вјероватно никада неће бити утврђен, јер су међу њима биле и комплетне породице које су у збјегу бјежале од усташке каме из других крајева.

Потомци данас поручују - хришћански је праштати, опрост се даје оном ко се покаје и затражи опрост, али се гријех који је нанесен таквим злочином никада не смије заборавити и то млади морају научити, како се не би поновило.