latinica  ћирилица
11/05/2019 |  08:11 ⇒ 11:34 | Аутор: РТРС

Владика Григорије: Патријарх Павле ми је говорио да је судбина Косова у рукама Американаца

Владика Григорије, епископ Дизелдорфа и Њемачке, човјек чије ријечи одјекују и када хвали и када критикује.
Владика Глигорије (фото:argumenti.rs) -
Владика Глигорије (фото:argumenti.rs)

Одјекнуће и ове из интервјуа за Српску економију, коју преноси Телеграф. Причао је отворено за – уосталом, он не зна друкчије – о статусу и стању у Српској православној цркви, православљу, екуменизму, својим узорима, о Србији и Републици Српској, о одласку у Њемачку, фудбалу и књижевности, медијима. Дотакао се могућности да једног дана дође на чело Српске цркве, али и први пут говорио о томе шта га је савјетовао патријарх Павле.

Интервју је, иначе, договорен у Дизелдорфу на "Serbian party", одржаној под покровитељством Генералног конзулата Србије, уз подршку дизелдорфске Владе, присуство дипломатског кора, привредника, политичара и винара који су тих дана учествовали на највећем сајму вина на свијету.

У цијелости преносимо интервју "Српске економије".

Како тумачите појам "секуларна држава" и какав је у Србији данас однос државе и Цркве?

Изоставио бих овај пут подробности које се тичу дефиниције појма секуларне државе, наглашавајући да је ситуација у којој је јасно дефинисано шта је чији задатак и сфера дјеловања, на чему се и заснива идеја о одвојености Цркве и државе, у начелу добра за Цркву. Што се личног искуства тиче, имам већ више од педесет година и на нашим просторима живио сам у најмање три државна система, у којима је Црква постојала на различите начине.

Када из садашње перспективе размишљам о тим временима, могу слободно рећи да сам најпотпунији осјећај слободе унутар Цркве имао, парадоксално, у вријеме када је она била под притиском државе, у вријеме комунизма или, тачније, социјализма.

То су биле осамдесете године. Потом је Црква деведесетих ушла у једну, најблаже речено, необичну ситуацију када је ријеч о њеном односу с државом. То су највећим дијелом била ратна времена, а на челу српске државе био је, у то вријеме, један декларисани атеиста, док је на челу наше Цркве био један надасве слободан човјек, патријарх Павле. Затим је у првој деценији 21. вијека наступила демократија, и то први пут откако сам постао дио Цркве. Тада је већ била уведена вјеронаука у школе и на челу државе налазио се човјек прилично наклоњен Цркви, док је Владу накратко предводио човјек такође отворен за дијалог с Црквом, а чији је живот, нажалост, окончан атентатом.

С друге стране, данас имамо ситуацију која се, имам утисак, може назвати замешатељством у односима између државе и Цркве. Тако нам се сада у једном тренутку учини да постоји симфонија у том односу, али већ у другом да поменути однос ипак одликује потпуна дисонанца. Такво је, дакле, стање када је ријеч о Србији, али не треба заборавити ни то да СПЦ функционише и изван Србије, у републикама бивше Југославије, Европи, Америци, Аустралији. Ту су односи државе и Цркве друкчији и, у извесном смислу, једноставнији.

Ипак, ма гдје живјели, сви ми осјећамо да је срж постојања наше Цркве ипак у Србији, најконкретније у Београду, у који су уперене очи свих нас, јер се тамошње стање ствари рефлектује и на нас који смо мање или више удаљени од тог нашег црквеног и политичког центра. Другим ријечима, ако бисте од мене тражили да једном ријечју изразим своје осјећање у вези с данашњим односом државе и Цркве, та ријеч гласила би – зебња. Не могу рећи да ни у претходним периодима које сам набројао нисам имао зебњу када је ријеч о том питању, али зебња из тих времена била је увијек праћена осјећањем да у Цркви постоји одлучност да она буде своја и слободна, те да све људе који у њу улазе ослобађа од идеолошких и разних других притисака.

Данас ми се, нажалост, ипак чини да су ти елементи слободе, за које сматрам да су највећа снага Цркве, на најразличитије начине пригушени како материјалним тако и идеолошким стегама. Током 1982, 1983. и 1984. године, када сам заправо и почео да одлазим у Цркву, било нас је врло мало. У тим годинама често смо могли да видимо небо кроз трошне кровове храмова, а знали смо и да постоје они који записују колико смо пута били у Цркви, али упркос таквим условима и постојећем притиску, ми смо ипак дисали слободу и осјећали слободу. Стога сам тужан што данас у велелепним храмовима, опточеним златом, сусрећем младе, дивне и паметне људе који ми се жале да не могу слободно да дишу у Цркви.

Ја им вјерујем, видим да су искрени, и не бих се усудио рећи да је за то крива само једна страна, држава или Црква, јер ипак имам утисак да томе највише доприноси управо тај замршени и нејасни однос између њих двије о коме говоримо.

Косово је, без сумње, највећи проблем српске политике. Како ви, Ваше преосвештенство, видите могућност рјешења тог питања и да ли би СПЦ требало више да се ангажује у тражењу рјешења за Косово?

Ово питање је повезано с претходним. Стога ни у овом случају не проналазим бољу ријеч за поменути проблем од оне коју сам већ споменуо – замешатељство. Навешћу само један примјер из личног искуства. Наиме, године 2004. и 2005. предводио сам делегацију СПЦ у разговорима о Косову у Вашингтону.

Добро се сјећам тог времена и кратког разговора са извесним господином Фридом. Он је тада разговор започео отприлике овако: "Косово ће бити независно и о томе нема дискусије". Одговор наше делегације на такав његов став био је: “О томе ћете разговарати с државом Србијом, а ми смо овдје да разговарамо о заштити људи, манастира и цркава“. Негдје баш у то вријеме догодио се и мартовски погром. И данас се добро сјећам израза његовог лица када је схватио да ми државама остављамо да се баве државним пословима, а да Црква жели да се бави оним што њој припада.

Током три године непрестаних сусрета са званичницима у Америци, у којима су учествовали и владика Иринеј, који је садашњи владика источноамерички, владика рашко-призренски Теодосије, као и професор Богољуб Шијаковић, остварили смо изванредне везе и наши амерички саговорници све чешће су нас пажљиво слушали. Послије три године Синод је умјесто мене на чело делегације која је заступала ставове СПЦ у Америци, поставио епископа шумадијског Јована, а потом је, колико сам упућен, та мисија и сасвим обустављена.

Да поменем и то да сам пред сваки одлазак у САД дуго разговарао с нашим патријархом Павлом о свему, а нарочито о Косову. Безброј пута ми је у то вријеме поновио: "Покушајте да поправите тамо слику о нама", па би потом додао да је "судбина Косова у рукама тих људи". Сам патријарх Павле био је уистину црквен човјек, који је живио и сваким дамаром осјећао проблем Косова. Неретко би ме подсјећао на разлику између нас и политичара, тј. да су они спремни на компромисе и да се неријетко опредијељују за политику која их одржава на власти, а да је нама, Цркви, тј. свештенству и вјерујућем народу, важна прије свега Божја правда.

Када је рijеч о региону, колико је мир на Балкану сигуран? Како тумачите лајтмотив Европске уније да су границе у Европи непромјенљиве? И како видите односе Београда и Бањалуке данас и убудуће?

Када данас, живећи у Њемачкој, гледам људе како радосно одлазе на утакмице, у позоришта и биоскопе, увијек се сјетим себе и својих вршњака у осамдесетим годинама 20. вијека и тога како смо тада размишљали о свему, само не о рату и могућности да дође до унутрашњег грађанског сукоба. Међутим, управо се то десило.

Данас помишљам да нико ко је то доживио више никада не може вјеровати у непроменљивост стања, граница, друштвено-политичког поретка, или пак у постојаност било чега другог на Земљи. Нас су, наиме, од малих ногу, дакле још као пионире, учили да нико не може срушити интегритет и уставни поредак СФРЈ, и ми смо, као дјеца, сасвим природно, у то и повјеровали, али онда се све срушило као кула од карата. Тако је прво дошло до економске пропасти, а потом је и све остало кренуло да се урушава.

Зато, ако желимо да данас на том простору, па и шире, не буде рата, морамо размишљати о социјалној и економској правди и образовању. Лјуди, наиме, морају живети достојанствено, јер нико неће бити у могућности да их медијским манипулацијама вјечно или довољно дуго држи у заблуди ако они притом немају живот достојан човјека у материјалном, културном, духовно-интелектуалном и сваком другом домену постојања људске личности.

Шта мислите о економском неолиберализму и привредној ситуацији у Србији и да ли и како привреда утиче на душу човјека?

Нисам стручњак за неолиберализам, али оно што видим у Нјемачкој јесте потврда да привредна ситуација, као и социјална правда, привлаче у ту земљу људе из читавог свијета. Ту су, наравно, и други помињани елементи, добро образовање, здравствени систем, безбједност&хеллип; Нема никакве сумње да је здрава и стабилна привредна ситуација врло битна и за душу, то јест за целокупан живот човјека.

Да ли је либерализација информација кроз технолошки напредак, заједно с телевизијским програмима спорне садржине, негативно утицала и утиче на младе у Србији и да ли би СПЦ требало да учини више када су у питању моралне вриједности и спас породице?

Ни сам више нисам сигуран шта би требало да учини СПЦ када је у питању поменути проблем. У сваком случају, управо због технолошког развоја и либерализације информација мислим да није могуће забранити никакве програме.

Али зато је могуће учити младе људе да у свијету постоје добро и зло. Стога је веома важно да их учимо и томе да зло пролази и нестаје, остављајући трагове нечовјештва, док добро оставља мирисне трагове и може постати вјечно. На нама самима је да изаберемо свој пут. Што се пак мене лично тиче, једино што сам могао да учиним као појединац јесте то да никада не прихватим позив за гостовање на телевизијама чије програме сматрам начелно погубним, а то нећу чинити ни убудуће.

Вас једни хвале, а други куде када је у питању екуменизам. Какав је ваш став према екуменском питању?

Мој став према том питању је недвосмислен: ми хришћани смо дио свијета, екумене, то јест васељене, и потребно је да се што је могуће више упознајемо с тим свијетом и да с њим комуницирамо. Два за мене најзначајнија православна теолога 20. вијека, Георгије Флоровски и Јован Зизјулас, као и за мене најзначајнија личност СПЦ, владика Николај Велимировић, у великој мјери су ми били и остали узори на том путу.

Осим тога, није потребно подробно познавање Новога завјета да бисмо се недвосмислено увјерили у то да Бог у кога вјерујемо воли све људе и брине о њима, желећи да једни другима будемо што ближи. Штавише, у својој посљедњој молитви пред страдање Христос се Оцу моли "да сви једно буду", а апостол Јован Христа на почетку свог Јеванђеља назива светлошћу која обасјава сваког човјека који долази у овај свијет (дакле, нипошто само Србе или само православне). Поврх тога, апостол Павле такође као недвосмислену Божју жељу наводи и то да се "сви људи спасу и дођу у познање истине".

Чињеница је, с друге стране, да екуменски дијалог повремено запада у кризе и да не изгледа увијек онако како је првобитно замишљен, али без тог дијалога, чак и мимо наведених теолошких разлога, немогуће је да људи у реалном свијету живе затворени у гето, јер ће самим тим бити осуђени на пропаст.

Ви се сада налазите у центру моћи и одлучивања ЕУ и у држави у којој постоје дјечји вртићи Католичке или Протестантске цркве, основне школе, престижне гимназије, успјешне болнице. Свега тога у Србији нема. Да ли сматрате могућим и пожељним да се у Србији, под окриљем СПЦ, организују школе, болнице, хоспик-центри?

Да, то је нешто што прижељкујем и чему тежим. Напоменуо бих и то да су православни још у 4. вијеку, и то највећи богослови попут Василија Великог и Григорија Богослова, имали снаге да подижу пажљиво испланиране велике болничке центре и прихватилишта за најсиромашније. То је само један од многобројних примјера у историји упућен онима који сматрају да Црква не треба да се бави таквим стварима.

По доласку у Њемачку нашли сте се "очи у очи" с највећом српском дијаспором у Европи, гдје се данас рађа и четврта генерација дјеце која носе имена и презимена својих српских предака. Каква нам је дијаспора, шта је мучи, а шта радује, како је религиозно обојена, да ли тавори на маргини друштва или је у центру збивања, каква јој је душа?

Сва питања која сте управо поставили и ја сам себи још увек постављам, те непрестано трагам за одговорима на њих. Двије чињенице су ми притом стално пред очима: да сам се сусрео с огромном економском и сваком другом снагом земље у којој сам, али и с огромним потенцијалом нашег народа који живи у њој.

Политички Берлин – сјеверњачки хладан и дипломатски љубазан – утиче на одлуке важне за Србију. Какав је ваш однос с њемачким институцијама државе, с црквама, али и с културним установама и привредом?

Ми пажљиво и ненаметљиво покушавамо да градимо здрав и јасан однос са свим институцијама које сте споменули. То је озбиљан процес који са собом носи велику одговорност, а ми се надамо да ћемо у том процесу успјети да будемо на корист другима, али исто тако и да ће други бити на корист нама.

Вјерујемо да сте свјесни да би човјека вашег кова, вјере, идеја, мудрости, хармоније, интелекта и образовања неки вољели да виде на мјесту патријарха. Можда је питање преурањено, али како ви гледате на те опсервације?

Истина је, заправо, да уопште не размишљам о томе. Размишљам само о задатку пред којим сада стојим, то јест о унапређењу стања у којем се налази моја тренутна епархија, а све ради служења људима и што успјешније проповеди ријечи Божје у овој импозантној култури и земљи. То је посљедњи велики задатак који пред собом видим прије одласка у, надам се, заслужену пензију.

Својевремено сте констатовали: "У књигама пише живот. Али узалуд чита књиге онај ко не чита живот". Коју бисте књигу препоручили да свако прочита и шта је најважније да прочитамо из живота?

Свима бих препоручио да прочитају књигу Дервиш и смрт Меше Селимовића. То је дјело које ми прво у овом тренутку пада на памет, врхунско књижевно остварење, али истовремено и дјело са много истина које нам могу помоћи у "читању живота".

Извор: telegraf.rs