X

За ваш уређај је
доступна апликација

latinica  ћирилица
23/06/2019 |  16:07 ⇒ 17:59 | Извор: РТРС

Јевреји упозорили Хрвате: Лажете о Јасеновцу! (ФОТО)

Нигдје нема ни да су бебе отимане мајкама из наручја, бацане увис и дочекиване на бајонете... А о томе су свејдочили преживјели. Такође, појединим експонатима перфидно се провлачи теза да је у питању био првенствено радни логор.
Логор Јасеновац (Архив) -
Логор Јасеновац (Архив)

Стоја Башкат, рођена 1905. године, Српкиња из Брезичана код Приједора, одведена у логор Стара Градишка због националне и вјерске припадности. Убијена 1942. са 13-годишњом кћерком Смиљом.

Стоја Чекић и син Мирко, Срби из мјеста Грбавци под Козаром. Одведени у логор Стара Градишка због националне и вјерске припадности. Убијени 1942.

Учитељ Бранко Босанац и његова породица (супруга Даница, синови Немања и Недјељко, кћери Дивна и Љиљана), Срби из Моштанице код Босанске Дубице, одведени у логор Јасеновац због националне и верске припадности. Убијени 1942.

Слике са судбинама заточених, мучених и убијених ређају се на монитору, у замраченој соби Јавне установе Спомен-подручје Јасеновац.

Свега ту има, и ланаца којима су окивани, и мапа стратишта гдје су убијани, и њихових личних ствари – од лименог посуђа, преко одјеће, писама, пјесмарице нађене у Старој Градишки, фотографија…

Оглас за бодљикаве жице (Фото: Новости)

Стакло чува покривач Софије Бакарић, убијене у јулу 1943, и прслук од вештачког крзна Зоре Фаист Радујков, која је из логора изашла разменом. Ту је и прстен Габриела Југа, на чијој је унутрашњој страни урезан натпис „И то ће проћи“. Габриел је успео да побегне из транспорта упућеног из Циглане на принудни рад у Трећи рајх.

Свега има, али као да нема ничега. Поставка, иако изузетно модерно урађена, више личи на изложбу у покушају, коју је неко почео да поставља, па отишао на паузу за ручак и више се није вратио.

Прошло је нешто више од годину дана од када је директор Светског јеврејског конгреса за Израел Лоренс Вајнбаум за њу рекао да је пуко "замагљивање историје". Од тада до данас, поставка се није промијенила, али нису поклекли ни притисци јеврејске заједнице да се то деси.

Како је за Новости потврдио директор Музеја жртава геноцида из Београда Вељко Ђурић Мишина, у целу ствар умешала се и ИХРА (Међународна алијанса за сјећање на Холокауст).

- Добро је да је ИХРА ставила Јасеновац под надзор и да ће се она питати око ревизије поставке и постављања нове. Сигуран сам да ће ову ускоро замијенити нова – каже Ђурић.

Према његовој оцјени, а са тим се слаже већина домаћих историчара, актуелна поставка саставни је дио покушаја историјског ревизионизма у Хрватској.

Разводњена је, недостаје јој европски контекст и довољно података који би указали на монструозност почињених злочина. Хрвати су у врсти злочина превазишли менторе из Трећег рајха. Видио сам на десетине листова с аутопсија лешева који су пливали Савом, и ријетко који је имао рупе од метака. Сви су имали често и по више убода ножем. Легенде поред фотографија су недовољно јасне, а фотографије недовољно експлицитне – каже Ђурић.

Тако, рецимо, поред слике Граника, мјеста на лијевој обали Саве, гдје се вршио утовар и истовар робе с речних бродова, стоји само да су "ту убијани заточеници, а њихова тијела бацана у Саву". Али, нигде није наведено да су логораши убијани маљевима!

Нигдје нема ни да су бебе отимане мајкама из наручја, бацане увис и дочекиване на бајонете… А о томе су свејдочили преживјели. Такође, појединим експонатима перфидно се провлачи теза да је у питању био првенствено радни логор.

Логораши стално били везани!

А колико људи је у њему страдало, до данас није тачно утврђено. Свакако их је било више од онога што се наводи на изложби: попис 81.998 жртава, међу којима 20.038 дјеце млађе од 14 година. У Музеју жртава геноцида поименце је побројано далеко више људи, али попис није готов, па Ђурић још не жели да излази са бројкама.

Окови у којима су били мучени (Фото: Новости)

У вријеме када је Јован Мирковић био директор Јасеновца, годишње је, укључујући и бројне ђачке екскурзије, меморијал обилазило око 400.000 посјетилаца. Данас их нема више од 10.000. Мирковић је био директор у два наврата. Како воли да каже, први пут су га "смијенили другови", други пут су га "ухитила господа“.

Први мандат му је трајао од 1978. до 1980. Иако му то нико није рекао, проблем је био што је од установе хтио да направи и истраживачки центар. На стратишту Брочица отворио је више од 40 гробница, а у селу Млака, где је једно време био прихватни логор за жене и децу, а иначе логорска економија – пет.

У једној гробници нашли смо дјевојачки ђердан. То ме је потресло више него све разбијене лобање – каже Мирковић.

Покушао је да сачува око 3.600 метара остатака логорских зидина (усташе су све минирале пре повлачења) и уз њих посади јабланове. Безуспешно.

Други пут је био директор од 1990. до 1991. године, када је ухапшен. За њим је расписана потјерница због наводне "четничко-терористичке дјелатности и навођења ракетног напада". Од тада више није одлазио у Хрватску. Садашњу поставку није видио, али из свега што је чуо, највећа му је замјерка што се из ње не види да је у НДХ почињен геноцид, са намјером да се униште Срби, Јевреји и Роми.

Извор: Новости