Дујменовић: Знао сам за српске затворенике у Доњој Махали
Овај свједок Тужилаштва је рекао да је 106. бригада формирана 15. маја 1992. и да је њен први командант био Ђуро Матузовић. Он је навео да је одласком на другу дужност, Матузовића замијенио Иво Оршолић, а да је замјеник команданта Другог батаљона до јесени 1992. био Јосо Недић, који је почео командовати овом јединицом.
Доласком Недића на мјесто командира Другог батаљона 106. бригаде, свједок је рекао да је добио задатак да обилази линије и провјерава утврђеност ровова, те да реагује приликом нарушавања дисциплине и током радова.
- Линије сам обилазио сваки други или трећи дан, о чему сам извјештаје подносио помоћнику за безбједност у бригади Илији Бенковићу, а усмено Јоси Недићу када он не би ишао са мном. Пошто нисмо били домицилни, људи нас нису добро примали јер су нас сматрали комуњарама. Ровове су, углавном, копали домаћи становници, била је присутна и војска, а понекад и радни вод из мјесних заједница Бок и Матићи - навео је Дујменовић, који је тврдио да међу њима није било српских затвореника.
Он је рекао да је током радова међу људима често долазило до конфликата, свађа и туча, о чему је готово свакодневно извјештавао надлежне.
- Конфликтни људи ишли су у притвор у школу у Доњој Махали `на хлађење`, гдје су се задржавали два до три дана. Ја сам ишао два, три пута да неке одатле изведем. Знао сам да су ту заробљени Срби, али никада нисам улазио у школу, па их никада нисам ни видио - рекао је Дујменовић.
Свједок је навео да је на челу војне полиције био Перо Винцетић звани Коњ којем, како је рекао, нико ништа није могао да нареди. Додао је да војна полиција није била под контролом команданта 106. бригаде Ђуре Матузовића.
- Војна полиција је била под јурисдикцијом Министарства одбране Херцег-Босне и Управе Војне полиције - рекао је свједок.
Током унакрсног испитивања, свједок је навео да је од августа 1994. био помоћник Матузевића ? који га је касније питао да ли је чуо за радње Пере Винцетића, о чему, како је рекао, Матузевић ништа није знао.
- Тврдим да многе ствари није знао. Да јесте, мислим да би предузео неке ствари. Војна полиција није била под Ђуриним заповједништвом - рекао је Дујменовић и навео да је чуо да је Матузовић предузео неке радње против браће Винцетић, након чега му је кућа дигнута у ваздух.
У наставку суђења, прочитан је исказ преминуле Загорке Цаушевић који је дала 13. јула 2016. године Центру јавне безбједности Добој.
Она је навела да су је из куће са супругом одвели непознати полицајци ХВО-а у Основну школу у Орашју, док се њихов седамнаестогодишњи син Жељко сакрио у подрум код комшије Салиха.
- Одвели су нас у фискултурну салу гдје је већ било око 70 Срба из Орашја и не знам колико заробљених из Букове Греде. Током мјесец дана, колико смо ту провели, нико нас није тукао, нити малтретирао. Када су нас пребацили у Доњу Махалу, једном су мог супруга извели на копање. Будући да је имао слабо срце више га нису дирали - навела је Цаушевићева у свом исказу.
Док је била у притвору у Доњој Махали, она је рекла да је долазио комшија Салих и рекао им да им је син морао приступити у ХВО.
Према њеном исказу, она је након пуштања из школе размијењена, док је супруг због сина остао у Орашју и касније јој син причао да су га војници дозивали испред куће и бацили бомбу. Када су касније посјетили кућу, супруг је рекао да је била спаљена.
За злочине у Орашју оптужени су генерал ХВО-а Ђуро Матузовић, Иво и Тадо Оршолић, Марко Доминковић, Јосо Недић, Марко Блажановић, Мато и Анто Живковић, Стјепо Ђурић и Мирко Јурић.
Према оптужници, они су злочине починили као припадници командних структура ХВО-а и полиције у Орашју, те као припадници војне полиције.
Оптужница их терети за прогон Срба, убиства, затварање, мучење, силовања и друга нечовјечна дјела.
Матузовић, Живковић и Ђурић оптужени су и да су, заједно са њима познатим припадницима војне полиције ХВО-а, у шупи у Доњој Махали и у логору у основној школи у том мјесту учествовали у убиствима, мучењу и нечовјечном поступању према ратним заробљеницима.
Суђење ће бити настављено 28. августа.