X

За ваш уређај је
доступна апликација

latinica  ћирилица
21/07/2019 |  18:59 | Извор: РТРС

Павић: Кина се преко мита о Тјанамену сатанизује дуже и од Србије и Српске

Требало је да прође девет година од дешавања на Тргу Тјананмен у Пекингу 4. јуна 1989. прије него што ће некадашњи шеф пекиншког бироа Вашинтон поста, Џеј Метјуз, који је у то вријеме извјештавао из Пекинга, написати чланак насловљен "Мит Тјананмена", у којем признаје да је писање западних медија о том историјском догађају било неистинито и пренадувано, као и да медији попут Волстрит журнала, Балтимор сана, Ју-ес-еј тудеј и Њујорк поста, настављају да инсистирају на томе да се на тргу тог дана десио "масакр" у којем су побијени студенти, тј. "про-демократски активисти", наводи аналитичар Александар Павић за портал Све о Српској.
Александар Павић  (Фото:sveosrpskoj.com) -
Александар Павић (Фото:sveosrpskoj.com)

Текст преносимо у цијелости:

"Проблем је", пише Метјуз, "у томе што, у складу са оним што се могло установити на основу доступних доказа, нико на Тргу Тјананмен није те вечери погинуо. Можда је неколико људи погинуло од насумичне паљбе у околним улицама, али према свим верификованим изјавама очевидаца, студентима који су остали на тргу када је војска стигла дозвољено је да га мирно напусте. Стотине људи, већином радника и пролазника, јесте погинуло те вечери, али на другим мјестима и под другим околностима".

Метјуз такође открива и неке од извора лажног извјештавања, од наводног сведочења једног студента Цингхуа универзитета, чију је тврдњу да је својим очима видио како војска митраљезима коси студенте на тргу сљедећег дана Њујорк тајмс некритички пренио, до тврдње једног новинара Би-би-си-ја да је са хотелског прозора лично гледао како војска пуца у демонстранте код споменика – иако се касније испоставило да са тог мјеста тај дио трга није био видљив.

Метјузово покајање неће бити и једино.

Џејмс Кинџ је за Фајненшал тајмс уочи 20-годишњице Тјананмена написао чланак насловљен "Запад је погрешно приказао демонстранте на Тјананмену", у којем, између осталог доводи у питање западни наратив да су демонстранти били "про-демократски":

"Истина је да су студенти на тргу имали тек магловито разумијевање демократије западног типа. Док су протести били уперени против злоупотребе постојећег система од стране новонастале елите, они су више били мотивисани бијесом због издаје социјалистичких идеја него жељом за новим системом. Расположење на тргу је било бар у истој мјери конзервативно колико је било активистичко… Приказивање Тјананмена као про-демократског покрета је допринијело искривљавању западног наратива о кинеској прошлости и будућности."

Поводом исте 20-годишњице, некадашњи дописник америчке мреже Си-би-ес, Ричард Рот, објавио је чланак насловљен "Није било ’масакра на Тргу Тјананмен’", гдје преноси да је, заједно са још једним западним новинаром, провезен армијским џипом читавом дужином трга, право до Забрањеног града:

"Нисмо видјели никаква тијела, повријеђене људе, амбулантна кола или медицинско особље – укратко, ништа што би чак и сугерисало, а камоли доказивало да се на том мјесту недавно десио ’масакр’".

На 22. годишњицу дешавања, лондонски Телеграф је објавио текст насловљен "Викиликс: депеше тврде да није било крвопролића на Тргу Тјананмен."

Текст цитира депеше америчке амбасаде у Пекингу које преносе свједочења очевидаца о томе да је кинеска војска морала да се пробија до трга кроз блокаде које су демонстранти подигли, што је омогућило студентима да "контролишу добар дио централног Пекинга".

Цитира се чилеански дипломата (други секретар амбасаде) који је био на самом тргу и који је могао да посвједочи да војска није пуцала у демонстранте – мада су се пуцњи чули у позадини (овдје се мора рећи да постоје фотографије са протеста које јасно показују да су и неки од демонстраната били наоружани, неки ватреним оружјем, неки палицама, неки Молотовљевим коктелима, итд., као и да свједочанства појединаца из депеша америчке амбасаде помињу велики број запаљених војних возила по граду, као и пребијања до смрти па чак и спаљивања војника од стране демонстраната).

Истиче се да ова сведочанства директно негирају извјештаје новинара који су писали о војницима који су "улијетали” у ненаоружане демонстранте, као и да је биланс мртвих вјероватно далеко мањи од цифре од више хиљада која се до тада прихватала здраво за готово.

Чланак такође помиње и текст новинара Би-би-си-ја, Џејмса Мајлса, из 2009, у којем Мајлс признаје да је "приказао погрешну слику" у свом изворном извјештавању и да на Тргу Тјананмен "није било масакра".

Међутим, није проблем само у искривљеном, односно лажном извјештавању западних медија. Подједнако важно је и оно што је прећутано, и упорно се прећуткује у западном мејнстриму у вези трагичних дешавања од прије 30 година у Пекингу. На примјер, чињеница да су протести прије 4. јуна трајали равно седам недјеља, и да су кинеске власти и оружане снаге показивале завидну уздржаност, чак и пошто је уведено ванредно стање (поредимо то нпр. са бруталном полицијском репресијом примијењеном против демонстраната покрета "Окупирајмо Волстрит" у САД, или припадника "Жутих прслука" у Француској). Или чињеница да је у Пекингу, уочи протеста, боравио нико други до "отац" обојених револуција, Џин Шарп, прије него што су га кинеске власти депортовале у Хонг Конг, гдје је претходно држао обуку о "ненасилном отпору" за кинеске студенте.

Исто тако се систематски прећуткује чињеница да је у Хонг Конгу током 1988-89 кинеске студенте методама масовних демонстрација учио још један од архитеката обојених револуција, амерички војни обавјештајац Роберт Хелви. Такође релевантно је да је амерички амбасадор у Пекингу у то вријеме био главни оперативац ЦИА за Азију, Џејмс Лили. Као и то да је још 1986 Џорџ Сорос издвојио милион долара – у то вријеме огромну цифру за кинеске прилике – за свој Фонд за реформу и отварање Кине, и тијесно сарађивао са институтом који је водио Жао Цијанг, у којем су многи видјели будућег "кинеског Горбачова".

Ноторни НЕД – Национална задужбина за демократију – је током 1988. у Кини отворила двије канцеларије, организовала семинаре о демократији, спонзорисала писце и стипендирала кинеске студенте на америчким факултетима. По писању америчког истраживача Годфри Робертса, када су студентски протести започели, НЕД је послао на хиљаде запаљивих писама из Вашингтона на разне адресе у Кини и распаљивао јавно мијење путем краткоталасних програма Гласа Америке на кинеском језиком у дане протеста.

А Веј Линг Чуа (аутор књиге Масакр на Тргу Тјананмен?) цитира Јутјуб снимак једне од студентских лидера, Чај Линг, гдје она дословно каже: "Наша жеља је да видимо крв, тј. да фрустрирамо нашу власт до те мјере да они почну да касапе сопствени народ. Вјерујем да ће само ријека крви на Тргу отворити очи нације и ујединити је – али како смо могли нашим колегама студентима да откријемо наше намјере?"

Кад се погледа шира слика и узме у обзир тенденциозно, неистинито цензурисано и/или ванконтекстуално извјештавање западних медија, јасно је да би, да централне власти нису реаговале у јуну 1989. године, Кину задесила нека рана верзија обојених револуција, која је земљу врло лако могла одвести путем тадашњег СССР-а, односно каснијих "успјешних прича" у Србији, Грузији, Украјини, Блиском истоку итд. Умјесто тога, имамо данашњу Кину, чије успјехе и перспективу не треба посебно описивати.

Наравно, то је и разлог зашто, упркос мноштву доказа који дискредитују западни наратив о "масакру" на Тјананмену, главни западни медији (Си-ен-ен, на примјер, не одустаје од приче о "масакру" на тргу) и владе главних западних сила, попут америчке и британске, и даље не одустају од његових основа, и користе сваку прилику, попут недавне 30-годишњице, да и даље оптужују Кину да је крваво угушила "мирне демонстранте" на Тјананмену (попут америчког Стејт департмента) и да наставља да "крши људска права", најприје у Синђангу – "случајно" самом срцу новог копненог "Пута свиле".

Баш као што је и Србија само срце Балкана, па зато српски простор треба распарчати у што више дијелова, а Србе држати у вјечитој дефанзиви и мазохистичком самооптуживању.

Као и кад је ријеч о Сребреници, произвођачи лажних наратива неће одустати. Нити ће их поколебати докази који дјелимично или у потпуности побијају њихову пропаганду. То су центри моћи (заједно са њиховим локалним вазалима) који већ пуне три деценије показују да је истина посљедња ствар која их занима, и да су ријечи само инструменти у борби за (њихову) апсолутну моћ.

То, наравно, не значи да се за истину не треба доследно борити. Напротив – упорна борба даје резултате и, у исто вријеме, подрива повјерење у све оне медије, институције и политичаре који инсистирају на својим лажима и/или искривљењима истине (гледаност нпр. Си-ен-ен-а пада као камен у САД).

Једноставно, треба прихватити да оне који и нас, и Русе (случај Скрипаљ, рушење малезијског авиона изнад Украјине, "мијешање" у америчке изборе, итд.) и Кинезе свјесно, упркос супротним доказима, настављају да неосновано оптужују и клевећу, никад нећемо "убиједити" да су у заблуди. Али може се, и треба циљати на оне, много бројније, које они сами, сасвим свјесно и хладнокрвно, обмањују.

На крају, има много горих ствари него бити у истом друштву са Кинезима, Русима и осталим метама "хуманитарног" неоколонијализма.

Извор: sveosrpskoj.com