Швајцарски лист: Високи представник у БиХ је функција без смисла
Лист наводи да високи представник у БиХ Валентин Инцко све више подсјећа на меланхоличног европског конзула са почетка 19. вијека којег је тако мајсторски описао Иво Андрић: "изолован и резигниран, а ипак у потпуности дио босанског космоса", те да се у ту цијелу слику добро уклапа и чињеница да грађани немају право гласа при укидању те функције.
- То може да уради само Савјет за спровођење мира и, напосљетку, Савјет безбједности УН, а они су тако далеко од те земље као што су већ код Андрића далеко били и султан у Истанбулу и цар у Бечу - наводи се у тексту Андреаса Ернста о канцеларији високог представника у БиХ под насловом "Функција без смисла".
У тексту се подсјећа да је још прије 10 година словачки високи представник међународне заједнице у БиХ Миросав Лајчак поручивао да "нема више воље да јаше мртвог коња", преноси радио Дојче веле.
То се, како је појашњено, односило на његову функцију која му номинално даје ингеренције у политичком животу, али је већ 2009. године представљала израз једне илузије - да ће добронамјерне и просвијећене стране дипломате да подигну на ноге БиХ послије рата, а тај процес је тада оптимистички описиван као "трансформација која би нужно водила демократији и тржишној привреди".
- Десет година касније још постоји та функција. Послије Лајчаковог одласка на њој је Аустријанац Валентин Инцко. Али изгледа да грађани БиХ полако губе стрпљење. Први пут то нису само водеће партије из дијелова земље под српском, односно хрватском доминацијом које захтијевају укидање канцеларије. И Бошњаци који су високог представника дуго посматрали као гарант против покушаја отцјепљивања, сада су спремни да окончају експеримент - оцјењује лист.
То се, како је наведено, може закључити из Споразума о формирању Савјета министара БиХ који је постигнут 10 мјесеци послије избора.
У тексту је дат осврт на историјат ОХР-а и указано да је ОХР проистекао из Дејтонског споразума који је у новембру 1995. године окончао рат и требало је да надгледа спровођење споразума.
При том је оцијењено да је то "зачудо добро одрађено", али је "више резултат мировне воље грађана БиХ него ефикасности ОХР-а".
Наглашено је да су оно што је даље требало да омогући грађанима изградњу децентрализоване, мултиетничке државе, енергични и арогантни високи представници реинтерпретирали као изградњу државе одозго, а да је истакнута фигура тог периода био Британац Педи Ешдаун.
- Он је у великом стилу смјењивао локалне политичаре и судије, стварао је декретом институције и по много чему је подсјећао на колонијалног гувернера из прошлог вијека. Против воље непослушних, али изабраних локалних моћника, покушао је да централизује земљу и да одсијече политичаре од њихових извора прихода. Ешдаунов подухват у БиХ је већ показивао слабост, која се нешто касније поновила на Косову. Против воље домаћих политичких елита мало се шта може урадити - пише у анализи.
У тексту се оцјењује да је примјена "индиректне владавине" с намјером да се локални носиоци власти претворе у агенте промјене - била илузија.
- Ешдаун је то морао да зна из историје сопствене земље. Он је рођен 1941. године у Делхију, потомак је породице војника и колонијалних чиновника. Послије његовог повлачења 2006. године је, нарочито код Европљана, преовладавала жеља да ОХР буде укинут. Ипак, на помолу је била објава независности Косова са свим компликацијама. То је налагало опрез. Тај корак је одгођен - додаје се у тексту.
Лист подсјећа да је након тога функцију преузео бивши њемачки политичар Кристијан Шварц-Шилинг који је главни задатак видио у томе да се заложи за продужење мандата ОХР, а дао је оставку већ након годину и по.
- Послије интермеца са Лајчаком, у седлу се напослијетку смјестио Инцко. За разлику од претходника, њему изгледа не смета то што је његова функција постала бесмислена. Она се своди на састављање извјештаја за ПИК, слање изјава за новинаре и повремене говоре - оцјењује Ноје цирхер цајтунг.
Лист наводи да се већ годинама ни силе које гарантују Дејтонски споразум, ни локална јавност не интересују за високог представника и да се тек повремено понеки новинар згрози над буџетом ОХР-а /од пет милиона евра/ или над Инцковом платом која је у почетку била 25.000 евра мјесечно, али је потом смањена.