Сјећање на великог Растка Петровића

Романописац, пјесник, есејиста, путописац, ликовни критичар, дипломата, свјетски путник, колекционар умјетнина, етнограф, даровити цртач, камерман и фотограф... - Растко Петровић, преминуо је изненада, од "тромбозе срца", на данашњи дан прије седам деценија, у Вашинтону.

Девето дијете учитеља Милеве и Мите, млађи брат славне сликарке Надежде Петровић, који је са српском војском са 17 година прошао албанску голготу, а послије рата, као француски ђак у Србију доносио авангардна европска стремљења у умјетности и књижевности, умро је сам, у емиграцији. О Растковом одласку тадашња српска штампа није извјестила, док је париски Монд објавио:

"Из Вашингтона јављају о смрти југословенског пјесника и романсијера Растка Петровића... Његова смрт у 51. години дубоко ће се осјетити у свијету књижевности".

Његови посмртни остаци пренијети су на београдско Ново гробље тек 1986. године.

У српским књижарама, поводом седамдесет година од смрти, данас се у издању куће Порталибрис објављена сабрана дјела, како би подсјетила на и даље у великој мјери заборављеног умјетника. Реиздања свих Расткових дјела обухватају романе "Бурлеска Господина Перуна Бога Грома", "Са силама немерљивим" и "Људи говоре" (у једној књизи), "Дан шести", књиге поезије "Откровење" и "Поезија", путописну прозу "Путописи" и "Африка", есејистичке и критичке радове у књизи "Есеји и чланци", дипломатску и приватну преписку у "Дипломатским списима".

Као један од најобразованијих и најдаровитијих писаца своје генерације, одушевљавао се изворним облицима умјетничког и духовног израза, а њих је проналазио како у нашој народној књижевности тако и у примитивном стваралаштву афричких и америчких домородаца. У своја дјела уносио је обредне пјесме, разбрајалице, бајалице, легенде, предања...

Не чуди што су управо предмети ритуалне намјене - идоли, рељефи, маске, фетиши, примитивни музички инструменти, накит, дијелови оружја, посуђе, њих укупно 40 које је донио из Африке - дио оставштине похрањене у Народном музеју, у Збирци Надежде и Растка Петровића, коју је као легат оставила њихова сестра Љубица Луковић. Етнографску грађу збирке чини чак 108 експоната, а поред афричих, има их и из Океаније, Сјеверне и Јужне Америке. На својим експедицијама, Растко је снимао филмове, као и велики број фотографија.

Богата је и Расткова библиотека, са више од 600 књига и 100 часописа, али и епистоларна грађа. На вриједну и још недовољно истражену колекцију дописница упућује Лидија Хам, из Народног музеја.

- Из свих крајева свијета, постоји чак 449 разгледница, које су слали Надежда и Растко својој породици, а има и оних добијених од пријатеља. Неке од њих налазе се у албумима, али и их има још доста које би требало да се ишчитају, изуче и систематизују, чиме би могли да добијемо нове податке о Растковом и Надеждином животу - истиче она.

Занимљиве су и грамофонске плоче великог писца. На њима има звукова Африке и Мексика, али и џеза.

Осим тридесет радова Надежде Петровић, Љубица Луковић је Народном музеју повјерила и седам Расткових акварела, међу којима су "Бјекство у Египат", "Предио из џунгле", "Оријентална играчица"... Али, у ликовном дијелу збирке су и дјела предводника историјских авангарди, које је писац прикупио као колекционар. Ријеч је о Пикасовом бакропису, Роденовом акварелу, Модиљанијевим, Коктоовим и цртежима Маркса Ернста, док су слика Моиза Кислинга "Полуакт дјевојке" и графика Жоржа Руоа "Глава Ибија", сада дио сталне поставке националног музеја.