"Кочићев дан" у Београду

Долазак на Кочићев гроб за писце је право мало ходочашће рекао је књижевник Ранко Рисојевић, јер је он својим дјелом без претјераних метафора говорио као месија о смислу нашег постојања.

- Кочић нам је оставио прије свега један језик, врло значајан језик. Он је један од тих по којима је стварана норма српског језика и савременог српског језика. Оставио нам је приповјетке, публицистичке радове, а исто тако и као трибун оставио нам је у аманет ту нашу ангажованост - напомиње Ранко Рисојевић, из Удружења књижевника Републике Српске. 

Језик снаге и стила којем сам био посвећен још од ране младости јесте Кочићев језик, истакао је Милован Витезовић предсјендик Удружења књижевника Србије, и један од добитника Кочићеве награде.

- Ја мислим да се он чита, хтјели ми то или не. Питање је колико одмичемо у читању и увјерен сам да се он чита и да је о њему, нећу рећи све речено, али доста је речено, али треба и понављати. Јер сви ми писци имамо исту молитву, о господе дај нам језик - рекао је Милован Витезовић.

Судбина језика и српског народа кроз историју је испреплетена, подсјетио је књижвеник Зоран Костић један од добитника Кочићеве награде за животно дјело.

- Нисмо били довољно будни, нисмо имали довољно однос према језику који је имао Петар Кочић. И многи његови сљедбеници, и његови истомишљеници, славни браћа Ћоровић, Шантић, говорим о писцима из БиХ у којима је сазријевала та мисао о томе да се мора опстати , а да би се опстало на том простору на коме од искона живимо мора се опстати у језику. Ја зато говорим да је Република Српска плод њихових учења и њихових порука и ми смо данас пред спомеником једног од твораца Републике Српске - напомиње књижевник Зоран Костић.

У оквиру ове манифестације планирано је и књижевно вече посвећено Кочићу, вечерас у Удружењу књижевника Србије. Ово Удружење намјерава да покрене и иницијативу којом би наредна деценија била посвећена обједињавању српске културе и духовног простора. То подразумјева , прије свега борбу за језик и ћирилицу.