Повеља Кулина бана - свједок да је неспоран српски идентитет БиХ
Ђого у разговору за Срну наводи да овај документ, писан ћирилицом на народном српском језику, за Србе има исти значај као и Мирослављево јеванђеље, те да су то први документи који свједоче о развоју српског језика и његовим измјенама у односу на језик из времена Светих Ћирила и Методија.
Он наглашава да је веома значајно утврђивање културолошке припадности Повеље Кулина бана, која почиње "У име Оца и Сина и Светога Духа...", што је у потпуности на линији традиције Светих Ћирила и Методија, те касније Светог Саве.
- Она нам говори о томе да између мисије Светих Ђирила и Методија, њихових ученика и почетка немањићког периода није постојао културни вакуум, како се често претпоставља, већ једна жива традиција која је давала споменике од трајног значаја који нам говоре управо о ономе што је данас често оспоравано - да је православни, хришћански и српски идентитет босанске средњовјековне државе нешто што се не може оспоравати - појашњава Ђого.
Ђого напомиње да је прављење некаквог посебног лингвистичког идентитета од нечега што је српско ћирилично насљеђе средњег вијека, те дио српске културе и идентитета, данас ствар политичког пројекта, те да је "босанчица" апсолутно политички израз који нема никакво утемељење у лингвистичкој науци.
Он указује да мање позната, али изврсна књига Томислава Крајачића "Калајев режим у БиХ" документује да није ријеч ни о каквим теоријама завјере и да изрази "босански језик" и "босанчица" нису случајно некоме пали на памет, већ су имали двострук циљ - да избришу српско насљеђе Босне и уједно да умање лојалност босанских муслимана према Турској.
- Документовано је да су изрази "босански језик" и "босанчица" саставни дио аустроугарског пројекта, који је наглашавањем босанског идентитета и неког наводног континуитета тадашњих беговских кућа и средњовјековне Босне настојао да историју Босне отме из оквира у којем се природно налазила, а то је српски културни простор - каже Ђого.
Он наводи да је у тој књизи документовано настојање Аустроугара да осјећајем босанског континуитета, који до тада није био нарочито изражен код муслиманског становништва, умање лојалност муслиманског становништва према Истанбулу и да једним босанским аутохтонизмом, као таквим, отворе политички простор за Аустроугарску.
Ђого каже да би се једним малим експериментом могла утврдити идентитетска припадност писма на којем је писана Повеља Кулина бана или било која друга средњовјековна повеља из српских босанских канцеларија.
- Када бисмо данас написали тим истим словима некоме на шофершајбну у Сарајеву један одломак из Повеље, мислим да постоји прилично добра вјероватноћа да би та шофершајбна била разбијена у року од 15 минута, а у Вуковару би је сигурно разбили - оцјењује Ђого.
Ђого каже да је, како се не би даље спорило о културном идентитету БиХ, најбоље предложити да "босанчица" постане једино службено писмо у БиХ.
- Нисам сигуран да би бошњачки и хрватски члан Предсједништва БиХ и популација која гласа за њих били спремни да босанчицу данас прихвате као своје писмо - наводи Ђого.
Он препоручује да је, више од политичких и свих других интерпретација, неопходно прочитати Повељу Кулина бана и видјети како нешто што почиње "У име Оца и Сина и Светога Дуга" уопште може да послужи данашњем бошњачком националном миту, који је заснован на миту о богумилима и теологији која није православна.
- Ако босанска државност почиње православним зазивањем Оца и Сина и Светога Духа, онда би требало да та државност и данас буде бар толерантна, ако не и заснована на истим тим темељима. Алергија према свему што је насљеђе на којем је утемељен Кулин бан сама по себи негира континуитет средњовјековне Босне и данашње БиХ - објашњава Ђого.
Ђого сматра да је грешка што се српска историографија заснивала на једној српској држави и имала фаворите у једној династији, док је све остало пратила са маргиналном пажњом, па је преднемањићка историја готово неистражена, док су, осим немањићке државе Рашке, Сремска краљевина и Босна готово непознате или се врло мало изучавају.
- Да не говоримо о 19. вијеку, гдје се, некада врло присутна, историја српске Црне Горе данас маргинализује - додао је он.
Ђого указује да тај врло немаран однос према српском босанском културном насљеђу отвара додатни простор за нешто што већ постоји, а то су политичке интерпретације.
- Уколико Република Српска, заиста, не сачини нацрт сопствене културне политике унутар које ће сама себе почети да доживљава као насљедницу српског босанског и српског хумског и свих осталих идентитета, ми не можемо кривити никог другог што присваја оно што смо ми занемарили - каже Ђого.
У овој години навршава се 830 година од издавања чувене средњовјековне повеље Бана Кулина, која представља документ српског језика и писма, те српског културног насљеђа.