Потресна свједочења логораша послије хапшења Османовића

Османовић је до пензионисања обављао дужност шефа прихода у Пореској управи Дистрикта. На основу извјештаја МУП-а Републике Српске, Тужилаштво је против још 12 лица поднијело пријаву због сумње да су учествовала у акција "спаљена земља у Буквику", у којем је у блиц акцији 14. септебмра убијено око 60 Срба, одведено око 2.500 становника овог краја у логоре, и попаљено и срамњено са земљом око 530 кућа и пратећих објеката, и отуђене све радне машине и аутомобили на буквичком платоу.

Слободан Мијатовић је као дијете 23 дана био заточеник логора у Горњем Рахићу. Неколико пута је тада видио команданта логора Османа Османовића, с којим, каже, није имао никакве контакте, али му је познато да га сумњиче за силовања у Боћу и Бодеришту. Више су му познате муке, кроз које је пролазио са још 300 Срба, комшија, у логору којим је Османовић командовао.

- Воде нема, доносили смо воду са једног бунара, значи из тог бурета у ћошку је вода стајала, из тог смо се мили, прали, и велику нужду ту вршили, значи нисам могао отићи у ВЦ до момента док они не кажу. Храна је била никаква, за доручак смо добијали шољу чаја и шниту хљеба,а за раучак исто, једна кутлача бистре чорбе, један хљеб су давали на 12 људи. Можеш мисчлити како је то, ја сам након 3- 4 дана кад пођем да устанем, морао прво да сједнем, па сполије да устанем, ако на брзину устанем заманта ми се - прича логораш Слободан Мијатовић.

Хуманог поступања према заробљеницима није било, прича Илија Јовичић, чија су мајка, брат и брат од стрица, прошли кроз логор у Босанској Бијелој, а отац у затвору Османа Османовића. Од посљедица третмана у логору, отац је убрзо умро.

- Могу само да кажем да је зло невиђено према тим људима. Отац покојни одмах је послије тога убрзо и преминуо од посљедица нељудског понашања у логору у Рахићу, спавали су људи на бетонима, хладно је било, отишли су бубрези и простата - прича Илија Јовичић.

Буквичани су међу највећим страдалницима протеклог рата. Према њима су, тврде, поступали као према људима ниже расе. Боли их што за злочине против цивилног становништва у 22 логора, нико до сада није одговарао?

- Страшно је било, са врата ко год је ушао у логор, први који је био близу врата, била је физичка тортура, батинање, понижавање, исмијавање, сви они које сам видио послије изласка из логора људи су изгибили по 10, 15 па и 20 килограма, штоп говори о начину понашања према тим људима. Нису јели по два дана - истиче Илија Јовичић.

Послијератна прича у Брчком да су логори били прихватни центри није тачна, с негодовањем причају преживјели и њихови потомци. Питају ипак, зашто Тужилаштво Дистрикта није подигло оптужницу за страдање српских цивила у Буквику, иако свједока у Брчком има још живих, који су у истрази свједочили не само за страдање у хрватско- муслиманским логорима, већ и о масакру у Боћу.