Ђура Јакшић - писац, пјесник, сликар, боем....
Писао је родољубиве, сатиричне и социјалне лирске и епске пјесме.
Сликарство је учио у Сегедину, Темишвару, Пешти, Великом Бечкереку /Зрењанин/, Бечу и Минхену. Потом је био учитељ у многим мјестима у Србији и предавао цртање у Крагујевцу, Пожаревцу и Јагодини.
Ђуру Јакшића су његови савременици описивали као - страственог, маштовитог, са пламеним емоцијама, те бунтовног и слободољубивог.
Писао је романтичарске пјесме о слободи и стиховане лирске исповијести.
Пјесме "На Липару", "Поноћ", "Мила", "Падајте, браћо", "Отаџбина", "Ја сам стена", "Ноћ у Горњаку" спадају у врх српске романтичарске поезије.
Ђура Јакшић написао је и драме у стиховима "Сеоба Србаља", "Јелисавета, књегиња црногорска" и "Станоје Главаш" те око 40 приповједака.
Јакшић је био боем. Дане и ноћи проводио је у београдским кафанама. Упркос туберкулози писао је и сликао.
Сахрањен је на старом Ташмајданском гробљу. Након што је 1886. године отворено Ново гробље у Београду, његове мошти пренесене су тамо.
Ђура Јакшић спада међу најзначајније српске пјеснике, приповједача, сатиричаре и сликара 19. вијека. Његова дјела су незаобилазан дио школских уџбеника и лектира у многим школама у Србији и региону.