X

За ваш уређај је
доступна апликација

latinica  ћирилица
Твоје лице звучи познато
21/02/2020 |  08:01 ⇒ 09:03 | Извор: СРНА

Устав из 1974. године - почетак краја

Распад СФРЈ почео је на данашњи дан 1974. године усвајањем конфедералног устава којим су републике практично постале државе, а покрајине унутар Србије добиле право вета.
Грб СФРЈ (фото: Wikimedia Commons) -
Грб СФРЈ (фото: Wikimedia Commons)

Тада је у Скупштини СФРЈ проглашен Устав за који је речено да је "нова етапа у развијању југословенског социјалистичког самоуправљања".

Тада је СФРЈ конфедерализована, а Србија дезинтегрисана, претварањем њених покрајина Косова и Метохије и Војводине у својеврсне "државе у држави".

Тај устав умногоме је омогућио разбијање претходне Југославије, почетком деведесетих година 20. вијека.

Првих тридесет година свог постојања, Југославија је била прилично или умјерено централизована федерација. Посљедњу деценију и по, она је била федерација са снажно присутним конфедералним обиљежјима.

Уставни стручњаци сагласни су да су конфедерални елементи били присутнији у политичком животу него у Уставу.

Они су се испољавали и тамо гдје их Устав није прописивао, јер су републичке и покрајинске политичке елите настојале да све одлуке буду доношене консензусом, чак и онда када то Устав није прописивао.

"Федерирање федерације", како су га назвали правници, односно њено конфедерализовање, ишло је укорак са федерализовањем Савеза комуниста Југославије, које је довршено на Деветом конгресу 1969. године на Брионима, када је смијењен Александар Ранковић.

Највише контроверзи и историјских посљедица проистекло је из одредаба Устава о државном уређењу СФРЈ, што је деведесетих година прошлог вијека кориштено као правни основ за процес распада земље.

Устав СФРЈ дао је тадашњим југословенским републикама, а посебно покрајинама унутар СР Србије - Војводини и Косову и Метохији, широка права и овлаштења.

Покрајине су имале своја државна и партијска предсједништва. Њихова територија није се могла мијењати без одлуке покрајинске Скупштине, а покрајинске власти имале су чак право вета на одлуке власти у Србији.

Јосип Броз Тито, предсједник СФРЈ, проглашен је за доживотног предсједника Југославије и његово име је ушло у текст Устава.

Током јавне дискусије о предложеним промјенама Устава, професор београдског Правног факултета Михаило Ђурић осуђен је на казну затвора након објаве одржаног говора у којем се противио спровођењу планираних уставних промјена.

Истичући да Југославија постаје само географски појам, на чијем се тлу под маском досљедног развијања равноправности између народа успоставља неколико независних, чак и међусобно супротстављених националних држава, Ђурић је упозорио да та уставна промјена не само што из основа мијења карактер досадашње државне заједнице југословенских народа, већ и одбацује саму идеју једне такве државне заједнице.

Ђурић је тада навео: "Уколико нешто још од Југославије остане, то је само зато да бисмо у следећој фази промене имали шта да приведемо крају".

Његове ријечи обистиниле су се током распада земље, када су се сепаратистичке републике позивала управо на уставна рјешења из 1974. године.