X

За ваш уређај је
доступна апликација

latinica  ћирилица
Твоје лице звучи познато
23/02/2020 |  11:39 ⇒ 11:39 | Извор: banjaluka.net

Посљедња година владавине Мила Ђукановића?

Када један човјек, Мило Ђукановић, проведе 30 година крећући се у троуглу функција предсједника и премијера Црне Горе, те лидера Демократске партије социјалиста, нема ту много посла за политологе и социологе, прише banjaluka.net.
Предсједник Црне Горе Мило Ђукановић (фото:rtcg.me) -
Предсједник Црне Горе Мило Ђукановић (фото:rtcg.me)

Текст преносимо у цијелости:

У актуелној фази, када је вишедеценијски господар "Монтенегра" суочен са најозбиљнијим протестима од почетка његове владавине, најпозванији да оцијене стање у којем се он налази свакако су комуниколози, професионалци новијег датума чија запажања, ако су утемељена, подразумијевају озбиљно познавање психологије.

Један од таквих експерата је Љиљана Бухач, госпођа из Хрватске са стручношћу потврђеном у низу сличних случајева у региону. Жена је почетком фебруара анализирала “говор тијела“ Мила Ђукановића током сједнице Општинског одбора ДПС-а у Тивту, гдје се присталицама обратио користећи најекстремнију реторику од почетка кризе настале суманутом намјером да прво усвоји, а затим и реализује тзв. закон о слободи вјероисповијести, што је еуфемизам за нескривени план легализације отимачине имовине Српске православне цркве у Црној Гори.

Док је Ђукановић "лудацима" називао трећину становништва властите земље – несклону његовој аутократији, а спемну да учествује у литијама под окриљем СПЦ, изражавајући неслагање са религијском "алхемијом" ДПС-а – Љиљана Бухач је скренула пажњу на низ показатеља да је Мило први пут у каријери "избачен из седла". Стезање шака, стискање усана, наглашено знојење, усиљени осмијех, раније непримијећени тикови – сви ти моменти, према процјени Бухачеве, сугеришу закључак да је власник живота и смрти у Црној Гори данас крајње узнемирен и под великим стресом, али и даље незаинтересован за одустајање од (ауто)деструктивног правца којим је кренуо.

Коријене овакве задртости, наравно, треба тражити у личној спознаји, коју тешко може да оспори и публика – да му је скоро све што је смјерао од краја осамдесетих до сада полазило за руком. Међутим, иако је ријеч о човјеку који се у комплетном постфакултетском животу није бавио ничим осим политиком и није радио ништа друго сем што је био предсједник Владе или Републике, ипак се не ради о никаквом мађионичару. Логично, не би могао толико дуго да плива у токовима моћи и новца да не посједује значајне макијавелистичке вјештине, али, кључ његовог опстанка на власти знатно је једноставнији. Налази се у специфичној етничкој и идеолошкој математици Црне Горе, која је таква да би се на врху тамошње пирамиде утицаја задржао сваки политичар иоле сналажљив у црногорским демографским рачуницама, а при томе довољно бескрупулозан да, без нелагоде, немилице злоупотребљава поларизације овог поднебља.

Наиме, према посљедњем попису становништва из 2011. године, у Црној Гори живи 44,9 одсто Црногораца и 28,77 процената Срба. Осам година раније, 2003, та предност “Дукљана“ била је за пар постотака мања, али, без обзира на снажну пропаганду и наглашену “монтенегризацију“ читавог друштва, координисану из власти, број људи отргнутих из српског корпуса и преведених у националне Црногорце није прешао 20.000. Ту се завршава доминација “подобног етничког материјала“ са становишта ДПС-а, пошто остала два мјерила никако не иду у прилог гарнитури Мила Ђукановића.

Јер, према истим подацима, из 2011. године, српским језиком говори 43,88 одсто грађана, а црногорским 36,97 одсто. Јесте та разлика била за 15 процената већа на претходном попису, али је ипак опстала, иако су уложени значајни напори да и новокомпонована лингвистика прети помаке у сфери националног изјашњавања. Коначно, ту су и показатељи према којима се око 72 одсто становника Црне Горе сматра православцима, при чему само симболичан дио ове популације изражава лојалност тзв. црногорској цркви, канонски непризнатој, док се изразита већина, укључујући и етничке Црногорце, идентификује са СПЦ.

Пошто је схватио да су помјерања у србофобичном смјеру, какав прижељкује, из угла његових резона превише спора и да би му, тим темпом, било неопходно најмање неколико деценија да створи национално хомогено друштво потпуно дистанцирано од српског идентитета, Ђукановић се одлучио за шок-терапију. Готово преко ноћи је у парламенту прогурао фамозни закон, који треба да буде подлога за нечувену замисао да држава, напросто, конфискује највећи дио од постојећих око 600 цркава и манастира, тражећи од СПЦ “доказе“ да су били у њеном власништву прије 1918. Будући да им таква документација не би била достављена, пошто је црквена хијерархија и организација прије једног вијека била другачија, али никако несрпска или антисрпска, како се тврди у тим круговима – услиједила би најперверзнија етапа у “пројекту“, са својеврсном заплијеном сакралних објеката СПЦ и њиховом додјелом ЦПЦ.

Ипак, бизарни наум црногорских властодржаца – да буду први атеисти у историји планете који су установили сопствену цркву, имао је мањкавости. Србе-православце у Црној Гори је, очекивано, хомогенизовао, покрећући и солидарност сународника у Србији и Републици Српској. Такође, на ту страну, кроз појављивање на литијама, гурнуо је и незанемарљив број етничких Црногораца, неспремних да пресијеку посљедњу везу са српским коријенима, али и згрожених због амбиције да се у друштвени живот на велика врата уведе дружина Мираша Дедеића окупљена у ЦПЦ, при чему је, осим што је ријеч о једној крајње порочној и нимало продуховљеној братији, у питању потпуно карикатурална екипа, односно тотална спрдња каква није забиљежена у хронологији било које вјерске заједнице на простору бивше Југославије.

На тај начин, први пут је озбиљније поремећена формула чијом примјеном је Мило Ђукановић добијао све изборе након 1990. године, а посебно послије 1997. и разлаза са Момиром Булатовићем.

Кренувши са комунистичких позиција и рушећи маторе претходнике, више са генерацијских, него са националних позиција, Мило се ипак прилагодио верзији српске националне идеје коју је генерисао Слободан Милошевић. Мада, повремено је бивао "већи католик од папе“, па је чак, током ратне епизоде у дубровачкој регији, помињао да је због Туђманове шаховнице "замрзио и шах". А онда је, прекидајући нити које су га повезивале са осовином Милошевић – Булатовић, "открио" монтенегринско-дукљанску суверенистичку концепцију и накнадно осмислио континуитет између оног што су у првој половини 20. вијека чинили “зеленаши“ са потезима какве је он повлачио крајем претходног и у досадашњем току 21. вијека.

Брзо је схватио да је однос снага на црногорској политичкој сцени такав да се око њега груписала већина црногорских "индепендиста", што је још увијек било недовољно за натполовичну доминацију. Окренуо се мањинама, којих у Црној Гори има око 20 одсто. Редовна подршка Милу из овог угла страначке сцене, уз симболичне статусне уступке и србофобију као готово једину тачку спајања, до те мјере припада репертоару ниских удараца, да је риједак случај и у укупној историји односа са националном заједницом наспрам које су се, удружени са “Дукљанима“, окупили представници тамошњих Бошњака, Албанаца и Хрвата.

У опозиционом дијелу ринга, углавном су (про)српске снаге, али и извјесни сегмент оних који су од краја СФРЈ заговарали црногорски сепаратизам или су се касније придружили том усмјерењу. Класичан примјер је Демократски фронт, са Андријом Мандићем и Миланом Кнежевићем из првог, те Небојшом Медојевићем из другог миљеа. И остатак алтернативе је шарен, од мање или више отворених српских интегралиста у СНП-у до дискретног црногорског суверенисте Миодрага Лекића. Али, реално, када националне мањине не би преузимале ролу арбитра у политичкој слагалици Црне Горе, чак би и овакав збир већ пар пута савладао ДПС, показали су ранији изборни резултати. Ипак, Ђукановић је успијевао да измигољи из сваке кризе те врсте, пошто није било нарочито тешко примијенити тактику “завади па владај“ и указати на контрадикције “јединства супротности“ окупљеног против њега.

Међутим, имајући у виду број људи оба предзнака, и унионистичког и суверенистичког, који са запањујућом упорношћу већ мјесецима учествују у литијама на црногорским улицама, све је више сигнала који показују да би ово могла бити посљедња година владавине Мила Ђукановића. Неколико је кључних индиција да би му се могао обити о главу покушај да административно-насилним путем од Митрополије СПЦ и “ЦПЦ“ креира хибрид са хипотетичким називом “Православна црква у Црној Гори“, наводно лишен "етнофилетизма", а у суштини дукљанским шовинизмом обојен до бола.

Пошто ни маса од 200.000 особа на свим литијама заједно, макар се окупљала у Црној Гори са 625.000 становника, наравно, сама по себи није довољна за промјену власти, ту је још неколико фактора. Прије свега, пукотине у Миловом окружењу су наглашеније него икада прије – од солирања премијера Душка Марковића, који без обзира на идеолошки профил сличан Ђукановићевом није спреман да иде до краја у затезању сваког могућег ужета у “Монтенегру“, до одметништва одбјеглог тајкуна Душка Кнежевића, који снимцима и документацијом разних неподопштина режима минира бившег другара скоро годину дана. Затим, и у Вашингтону и Бриселу расте увјерење да је овом самодршцу истекао рок трајања. Није спорно, са тих адреса и даље долази млака подршка, али више фокусирана на глобални дуел са Русијом него на стављање западне руке у ватру за најпознатијег "ђетића", о којем раније нису објављивани текстови пуни згражања у Фигароу или Шпиглу, а данас излазе.

Напокон, међу путоказима који воде крају владарске каријере Мила Ђукановића јесте и све мања контрола над Пандорином кутијом криминала, на којој је лидер ДПС-а сједио деценијама. У сјенци рата до истребљења између два клана у Котору, “кавачког“ и “шкаљарског“, остаје успон двије нове “звијезде“ на овом тамном небу, групација са ознакама "Гранд" и “Мојковац“. Сви заједно чине квадрат којем, на крају, постане непотребан и политички патронат, као у вицу о некадашњем диктатору Панаме Мануелу Норијеги, кокаину и Американцима, чије су знамените ријечи о пулену који се осилио гласиле: “Ми му дали да проба, а он почео да продаје“.

Шта да ради човјек који (не)очекивано изгуби власт, на изборима предвиђеним до краја 2020. године, на улици или у закулисним дворским играма? Када би био досљедан, учинио би исто што и његови однедавни узори, црногорске "комите" побуњене након 1918. против власти Београда – отишао би у шуму и повремено запуцао према жандармима, док они не би узвратили истом мјером. Али, пошто је познато да у новијем периоду презире епске расплете, извјесније је да би, лично, преферирао потезе "идола" из касније фазе, од 1941. до 1945. Рецимо, Секуле Дрљевића, који је тада боравио у Загребу, заговарајући из главног града ондашње НДХ концепт “црвене Хрватске“ за Црну Гору. Ако ништа друго, Мило би имао разлог да то учини бар како би питао комуниколога са почетка ове приче: Откуд ти утисак да сам био нервозан?

Наравно, у региону је много оних који су спремни да се кладе да ће Мило Ђукановић, након Јосипа Броза, бити први и једини политичар између Триглава и Вардара чија ће владавина бити доживотна. Опет, много је већи број Африканаца сматрао да Роберт Мугабе у Зимбабвеу има све предиспозиције да му се подударе биолошки и политички крај. Али, не лези, враже, са стажом "господара" дужим од Ђукановићевог, у деведесет и некој години прво је "замољен" да се повуче, да би само пар сезона касније преминуо у емиграцији. Могуће – од старости, али, вјероватније од оног осјећања које ће Мило тек упознати. А које се на језику разумљивом свим Јужним Словенима зове: "Свиснуо".