Од доношења првог Устава Српске 28 година

Први Устав донесен је 28. фебруара 1992. под именом Устав Српске Републике БиХ и био је темељ правне моћи, сигурности, легалитета и легитимитета Републике Српске.

Овим актом дефинисан је политички оквир Републике Српске и функционисање њених демократских институција, те створен темељ на којем Српска и данас почива.

Доношењем првог Устава српски народ и његово тадашње руководство послали су јасну поруку да желе да живе у демократски уређеном друштву у којем су права и слободе загарантоване свима који поштују тај акт.

Тадашња генерација политичара показала је да има храбрости, жеље, снаге и визију да Републику Српску уреди и кроз њен највећи законодавни акт - Устав.

Први храбар корак српских посланика у Сарајеву и њихова историјска одлука да оснују Скупштину српског народа, 24. октобра 1991. године, означили су стварање Републике Српске.

Скупштина српског народа у БиХ основана је након што су 14. октобра 1991. године српски посланици прегласани у Скупштини тадашње СР БиХ.

Скупштина је расписала плебисцит о останку српског народа у тадашњој заједничкој држави Југославији на којем су се Срби у БиХ готово 100 одсто изјаснили за ту опцију.

Муслимани и Хрвати нису признали резултат плебисцита, послије чега су српски посланици из свих странака у Скупштини СР БиХ наставили рад у Скупштини српског народа и почели доношење аката којима је конституисана Република Српска.

Од десетак конститутивних аката који су уставноправна основа за стварање Републике Српске два су најбитнија - Декларација о проглашењу Републике Српске и Устав Републике Српске.

Скупштина српског народа БиХ Декларацију је усвојила 9. јануара 1992, а Устав 28. фебруара 1992. године.

Једногласно усвојен на темељима Декларације о оснивању, први Устав Републике Српске гарантовао је пуну равноправност и једнакост народа и грађана Републике.

Као највиши конститутивни правни акт утврдио је тип уређења, систем оргнизације власти и све друге полуге система, а истог дана донесен је и Уставни закон који је омогућио његову примјену и функционисање Републике.

Устав је донесен с првобитном намјером да се спријечи прерано признање БиХ и да се међународни фактори упозоре и уразуме да почну да воде озбиљне разговоре о унутрашњем уређењу БиХ, јер оно које је постојало према Уставу БиХ из 1974. није могло одржати унутрашњи мир и националну равнотежу.

Устав је најважнији документ који потврђује континуитет постојања и функционисања демократских институција и државотворности Републике Српске у оквиру БиХ.

Највиши правни акт Републике Српске, који је уз одређене амандмане и данас на снази, донесен је прије избијања трагичних сукоба и проглашења независности БиХ мимо воље српског народа.

Дио одредби Устава рађен је аутономно у Народној скупштини, а дио је наметала међународна заједница. Међу измјенама су и оне које су се односиле на ограничавање надлежности Српске у корист заједничких органа БиХ, као и успостављање Вијећа народа.

Скупштина српског народа радила је у Сарајеву од 24. октобра 1991. године, све док јој није онемогућен рад и запријетила физичка опасност за посланике и функционере.

Током марта 1992. године Скупштина је своје сједиште дислоцирала на Пале, гдје је настављен њен рад и даље конституисање Републике Српске.