X

За ваш уређај је
доступна апликација

latinica  ћирилица
Здравосфера
16/07/2020 |  13:02 ⇒ 13:03 | Извор: СРНА

"А сад се спушта вече" у трци за Оскара

Вишеструко награђивани документарац Братунчанке Маје Новаковић "А сад се спушта вече" говори о вјеровањима и бајалицама. Ауторка каже да је то спој духа и природе у заборављеном времену.
Сцена из филма "А сад се спушта вече" - Фото: Screenshot/YouTube
Сцена из филма "А сад се спушта вече"Фото: Screenshot/YouTube

За филмски краткометражни документарни првенац "А сад се спушта вече", који је приказан на 50 фестивала у овој филмској категорији широм свијета, ауторка Маја Новаковић из Братунца добила је 11 награда.

Међу тим признањима је награда за најбољи документарни кратки филм на престижној 15. Смотри фимова југоисточне Европе у Лос Анђелесу прије десет дана.

- Природа је ентитет са којим старице причају, ослушкују га и поштују, а филм Новаковићеве истиче нематеријалну културну баштину кроз приказ бајалица и ритуала против временских непогода, града и олује - наведено је у опису остварења.

Претходно је овај документарац награђен и на фестивалу у Дараму у Сјеверној Каролини, у САД, и тиме се квалификовао за номинацију за "Оскара" у овој категорији који треба да буде додијељен у априлу идуће године, уколико због пандемије вцируса корона не дође до помјерања одржавања те манифестације.

Новаковићева је историчар умјетности. Запослена је на Институту за математику при Српској академији наука и умјетности и ради на дигитализацији. Докторанд је на Филозофском факултету у Београду.

Рођена је 1987. године и са поносом истиче да је одрасла у селу Побрђе код Братунца, да су јој доживљаји и слике сеоског живота из дјетињства остале урезане у памћење и да и сада често долази јер воли да ужива у родном селу и идиличном природном окружењу када има времена.

Тема њеног документарца је рурална, односно живот двије баке у брдима између Братунца и Сребренице. Ријеч је о реалистичком филму о обичним људима и њиховом свакодневном животу без модерних средстава комуникације, него уобичајеном традиционалном начину живота и свакодневним сеоским пословима.

Филм говори и о њиховим вјеровањима и бајалицама. Ауторка каже да је то спој духа и природе у заборављеном времену и у цјелини је производ њене идеје, осмишљавања и рада.

- Волим да изражавам мисли кроз филмске слике, да прикажем одређене слике и тренутке људског осјећања кроз метафоре и да то дочарам у једном кадру. Те слике туге, радости, узбуђења морају бити тако упечатљиве да саме "причају" - појашњава Новаковићева за Срну.

У филму нема музичке пратње и чују се само шумови природе.

Под утиском слика из дјетињства, Новаковићева је 2016. године године почела да ради овај документарац и његово снимање трајало је укупно десетак дана, али повремено са прекидима од три године, јер је сасвим завршен 2019. године.

- Снимање документарца био је за мене изазов који је прерастао у хоби. Жељела сам да реконструишем слике из дјетињства које су ми биле урезане у памћење и да на основу визуелизације снимим документарни кратки филм - прича Новаковићева.

Имала је жељу да проба, да експериментише и да практично примијени знање стечено на студијама. Циљ је био да своје идеје претвори у филмски документ, односно да у пракси примијени теоријско знање, јер се на докторским студијама бави теоријом филма.

- Реакције људи са којима сам радила биле су позитивне након снимања филма, али тада нисам ништа знала о фестивалима, начину конкурисања и процедурама. Упоредо са снимањем учила сам о продукцији, фестивалима и дистрибуцији и путем интернета почела сам да се информишем и учим о томе. Конкурисала сам на фестивал кратког документарног филма у Швајцарској и прихватили су мој филм да га прикажу што је за мене био велики успјех и признање - присјећа се Маја.

Она истиче да није снимала филм за приказивање на фестивалима и да је радила опуштено по својој замисли. Презадовољна је досадашњим успјесима њеног филмског експеримента и првенца.

- Да сам радила за фестивале можда бих имала неке личне препреке и баријере које би ме спријечиле да снимим филм по личној замисли неоптерећена неким нормама и вјероватно би то негативно утицало на квалитет филма - оцјењује ова српска ауторка.

Каже да је највеће признање и радост доживјела када је њен филм добио прву награду публике у Белфору у Фрацуској.

- Због пандемије вируса корона нисам ишла на све фестивале гдје је мој филм награђен, па су ми неке награде стигле поштом, што је случај са статуом и новчаном наградом из Сјеверне Каролине, а неке се налазе у амбасадама Србије, као што је награда са фестивала у Техерану. Све зависи од организатора и фестивалских буџета - појашњава Новаковићева.

Изнененађена је и задовољна што су јој се већ јавили неки филмски дистрибутери и публицисти и понудили сарадњу у трци за "Оскара".

- Многи еминентни стручњаци из филмске продукције не вјерују да ми је ово први филм који сам снимила и понудили су ми сарадњу за снимање новог филма за који се спремам, јер већ у глаци имам његов синопсис - истиче Новаковићева.

Маја Новаковић живи, ради и студира у Београду, гдје је и удата, али сваки слободан дан користи да дође и проведе га у родном живописном Побрђу изнад Дрине, надомак Братунца.