Преминуо монтажер Андрија Зафрановић
Зафрановић је радио на неким од највећих остварења југословенске и српске кинематографије, као што су "Балкански шпијун", "Отац на службеном путу", "Дом за вешање" и "Караула", те многим другим непролазним дјелима седме умјетности.
Филмски умјетник, рођени брат режисера Лордана Зарановића, рођен је у Масленици, у Хрватској, 15. августа 1949. године, а на Катедри филмске и телевизијске монтаже дипломирао је и магистрирао 1975. на Академији умјетности у Прагу.
Зафрановић је током година стекао статус једног од највећих филмских и телевизијских монтажера, а радио је и као драматург, био је редовни професор и шеф Катедре на факултету драмских умјетности, а од 2009. и редовни професор ФАМУ у Прагу.
Овај филмски умјетник радио је на многим филмовима и телевизијским драмама и сарађивао са великим бројем режисера, а у његовом опусу нашли су се и култни филмови "Чудо невиђено", "Аризона дрим", "Краљевски воз", "Вечерња звона", "Халоа празник курви", "Чаруга", "Џозефин", "Јагуаров скок", "Октоберфест", "Енклава", "Устав Републике Хрватске", "Бићемо прваци света", "Краљ Петар Први" и актуелан филм - "Име народа" /2020/ Дарка Бајића.
Зафрановић је за своје стваралаштво награђен са три "Златне арене" за монтажу на Филмском фестивалу у Пули, и то за филмове "Краљевски воз" /1981/, "Балкански шпијун" /1984/ и "Вечерња звона" /1986/.
Андрија Зафрановић добитник је и награда за најбољу монтажу на Филмском фестивалу у Сопоту, носилац је признања ФИПРЕСЦИ, награђен је на Филмском фестивалу Југоисточне Европе у Паризу и добитник награде за животно дјело Филмског фестивала "Синематик".
Осим филмова, Зафрановић је радио и на телевизијским драмама "Љубав у једанаестој", "Зовем се Ели", "Свињски отац", "Човек који је појео вука" и другима.
Њемачки филмски часопис "Кино-филм шнит" прогласио га је најбољим европским монтажером 2017. године.