Представљена књига "Осаћани - насљеђе генерацијског искуства"
Као увод за промоцију књиге о осаћанским неимарима, дунђерима, двојица још актуелних грађевинаца из овог краја представили су како изгледа дијалог између двојице "бањака" /како се називају/ њиховим "осаћанским /бањачким/ говором", којим се споразумијевају на градилиштима како би превазишли одређене проблеме, а да то газде или остали присутни не разумију.
О књизи су говорили директор Народне библиотеке из Ужица Анђа Бијелић, директор Народног музеја Ужице Славица Стефановић и аутор књиге, који се неколико деценија бавио теренским и другим истраживањима о осаћанском неимарству, чији је резултат ова књига.
Суиздавачи књиге су Народни музеј Ужице и Национални парк "Дрина" из Сребренице.
Бијелићева је рекла да је ријеч о стручној књизи која је веома читка и садржи много занимљивих прича и легенди.
Она је указала да се генерацијско неимарско или бањачко искуство у Осату преносило и млађи су учили од старијих и настављали дунђерску традицију која је имала посебну етику и естетику, као и говор који се састојао од око 300 ријечи, што је било довољно бањацима да се споразумију међусобно, снађу и ријеше одређене проблеме за које други нису требали да знају.
- То је тај њихов мушки, дунђерски, неимарски или бањачки језик који им је олакшавао међусобну комуникацију и тајност споразумијевања - истакла је Бијелићева и нагласила да се градитељска култура у Осату /источни дио општине Сребреница/ преносила "са кољена на кољено" и да је понос сваког неимара био да изњедри доброг насљедника и није било љубоморе при изучавању неимарског заната.
Стефановићева је рекла да је аутор деценијама истраживао феномен Осаћана и да ова монографија садржи много стручних и документарних података, али посебна њена вриједност су изнесене легенде и усмена казивања неимара који су печалбарили у току грађевинске сезоне, а у зимским мјесецима код својих кућа препричавали доживљаје и разне догодовштине на које су наилазили приликом градње и односу са људима у печалби, а посебно са газдама и њиховим породицама.
- То су дивно испричане и дочаране приче, досјетке и искуства која ову књигу чине изузетно занимљивом, као и градитељска традиција подручја Осата - истакла је Стефановићева.
Уз напомену да су Осаћани градили куће, цркве, џамије и друге објекте од дрвета јединствених облика својим специфичним стилом градње и изгледом кровова и да су то увијек били објекти за неколико генерација, Стефановићева је указала да су то биле веома квалитетне грађевине.
Према њеним ријечима, Осаћани су обнављали Србију од краја 18. до скоро половине 20. вијека и упркос ратовима и модернизацији у Србији још постоји велики број аутентичних објеката које су они градили.
Аутор монографије Дргиша Милосављевић рекао је да су Осаћани традиционални неимари, виртуози, мајстори у градитељству и да су они у великој мјери обнављали Србију након буна и ратова и по њима је и настала синтагма "кућа осаћанка", која представља дрвену кућу специфичног облика на каменим темељима.
- Посебно су занимљиве приче неимара, дунђера или печалбара. Легенде, приповести, доживљаји и искуства, сналажљивост и оштроумност су красили градитеље који су у најтежим тренуцима својим интерним `осаћанским говором` подизали морал и расположење на градилиштима. Градитељска традиција представља значајан дио културе овог подручја која је везивала народ и градитеље - рекао је Милосављевић.
Он је истакао да посебну драж овој књизи дају приче.
- Зими се није могло радити, али су печалбари имали о чему причати у њиховим селима чекајући нову сезону и одлазак од кућа, а то је заиста богата и занимљива усмена баштина - навео је Милосављевић.