latinica  ћирилица
17/07/2021 |  12:14 | Аутор: РТРС

Катанец за Радио Српске: И у Наполију је била "Божја рука"

Срећко Катанец био је кошаркашког раста, а успио је у фудбалу. Често је тресао противничке мреже, а није био голгетер. Био је близу освајања сва три европска такмичења, а успио је само у Купу побједника купова. Олимпија му је била одскочна даска, Динамо успутна станица, Партизан пун погодак, а репрезентација Југославије адреса за све успјехе. Данас поручује: "О свима – све најбоље!"
Сречко Катанец (фото: Davor Puklavec) -
Сречко Катанец (фото: Davor Puklavec)

Блиставе партије, истински професионализам, префињеност на терену и изван њега... Све је то красило Срећка Катанеца. Додуше, данас то припада прошлости, али Срећко Катанец ће заувијек трајати, јер је још као фудбалер стекао име за сва времена.

У разговору за Радио Републике Српске, Катанац се дотакао многих тема у којима је превладавао, наравно фудбал.

- Почео сам у клубу Љубљана као седмогодишњак. Вријеме је пролазило и када смо имали 18 година, наш омладински тим гледао је Вукашин Вишњевац и позвао је нас шест у Олимпију. Таква је била судбина, само сам ја од нас шесторице остао тамо. Вишњевац ми је у принципу први дао прилику да заиграм тамо. И њему сам дужан, вјероватно, пуно тога. Олимпија је мени била одскочна даска. У Динамо сам провео кратко вријеме, пошто сам 1984. године био у војсци. Послије 15 мјесеци служења војног рока одмах сам дошао у Загреб као нови играч, али из војске. У принципу, у Динаму сам одиграо прву утакмицу како сам изашао из касарне, Ћиро Блажевић ме ставио на позицију центарфора. То није анегдота, то се стварно догодило. Прије тога, играо сам за репрезентацију. Знате сви да сам играо задњег везног играча, понекад можда и предњег, али Ћиро ме у тој првој утакмици ставио на центарфора, тако да сам послије 10 мјесеци одлучио да промијеним средину јер нисам се баш осјећао најбоље. И онда, срећом, одем у Партизан. Тамо сам радио са супер људима, супер тренерима: Антић и Бјековић били су прве године. Радили смо веома добро, ту сам напредовао. Репрезентација ми је дала много. Сви ти тренери од пионира, кадета, омладинаца и даље, сви ти нешто оставе. Али и репрезентација. У то вријеме из Југославије је било тешко изаћи као фудбалер, јер тада је била граница до 28 година за одлазак у иностранство. Тако да су селектори Иван Топлак и Ивица Осим веома заслужни да сам касније постигао то што јесам. Вјеровали су у мене, давали су ми подршку и када сам некада за репрезентацију одиграо испод очекивања. То је важно за спортисту, та подршка, јер тада дајеш све од себе. Тако да сам ја због репрезентације добио шансу да одем у Штутгарт. Људи из Штутгарта гледали су ме у пријатељској утакмици у Бремену, Њемачка – Југославија, и онда су ме довели. Могу да кажем све најбоље и о Љубљани када сам био, о Динаму и Ћири Блажевићу, и о Београду и Партизану , такође - прича Катанец.

Катанец је био играч средине терена, али је у државном тиму знао често да тресе противничке мреже. Против Енглеза у Београду, против Шкотске у Загребу, за пласман на Мундијал у Италији, памти се и гол Аустријанцима на стадиону Црвене звезде.

- У омладинцима када сам био знао сам отићи напријед па скочити, постићи гол. Мислим да тога има све мање. Већ у омладинцима тренер Владан Младеновић је то тражио од мене јер сам био атипичан играч. У оно вријеме није било јако пуно великих, поготово везних играча. Тако да придодати се, отићи тамо и скочити, правити немир, то је мени било као добар дан. И онда у Олимпији послије сваког тренинга вјежбао: на средини терена прихватим лопту, прими, окрени, одиграј на страну, одшпринтај унутра и скочи. Тако се стварају навике и могу рећи, да не звучи препотентно, са те стране нисам задовољан. Могао сам ја надавати се и више голова, али да не будем нескроман. И овако је добро, када гледам статистику неких других играча најбољих на свијету, забијали су пуно мање голова. Мене је увијек вукла лопта. Циљ фудбала је да се постигне гол и то је било то - наглашава Катанец.

Играо је и финале Купа УЕФА са Штутгартом, гдје је поражен од Наполија и Дијега Марадоне.

- Поштено да вам кажем, ја више памтим оно што нисмо освојили него оно што смо освојили. То је истина, такав сам ја. Поготово памтиш утакмице гдје противник није био бољи, као што је, рецимо финале Купа европских шампиона против Барселоне на Вемблију, гдје смо два пута били сами пред голманом, два пута "очешали" стативу код 0-0, онда изгубиш у 113.минуту из слободног ударца који то није. У принципу, требало је да буде контра, али добро, оставимо то сада. На тој утакмици, Манћини је добио шест утакмица казне, сви смо били "полудили", следеће године није могао да игра купове. И против Наполија је слично било. Марадона је тада заиста био "фудбалски бог". Не жалим се ја, али то памтим. Марадона је исто штоповао лопту руком, а послије тога имали су пенал. То ми је баш неки пријатељ послао прије пар дана, О Марадони је послије његове смрти било пуно тога, приказивана је она "божија рука", а ја сам њему написао: "Е, па била је и у Наполију божија рука!" Тада је пролазило све, данас вјероватно са ВАР-ом не би. Да, постоји жал, могао сам да освојим сва три пехара. Међутим, на почетку каријере нисам ни сањао да ћу доћи до свих тих успјеха. Кад сам имао 18 година сломио сам десни зглоб, тако да од тада тај зглоб није био онакав какав је требао да буде. Исто тако, одиграо сам СП у Италији са пукнутим менискусом, кољено било натечено, јер сам у финалу Купа побједника купова у Гетеборгу, уклизао и изврнуо кољено. Била је то посљедња утакмица пред Мундијал у Италији,. Нисам ни ишао на преглед, кажем себи-одиграћу. Много сам утакмица одиграо „без иједне ноге“. Осјећао сам захвалност људима који су мени дали подршку. Ја сам и у Београду, када смо поражени од Енглеза, играо скоро са гипсом на нози, зглоб нисам могао да помјерим. Али играо сам за те момке,за ту групу. Били смо пријатељи и није био проблем играти и повријеђен.

Био је  селектор Словеније, Македоније, Уједињених Арапских Емирата, Ирака, Водио је Горицу и Олимпијакос.

- Теже је бити тренер, нормално. Радити као тренер не може се поредити са играчким данима, поготово што се генерације мијењају. Каријеру сам завршио 1994.године и скоро 30 година је прошло када сам задњи пут шутнуо лопту. Ту нема поређења, поготово ако радим ту гдје сам сада, у Азији. Други је менталитет, друга су схватања, васпитање је тотално другачији. Не пише се пуно и не дискутује, поготово у задњем периоду, за вријеме короне. И фудбал је сада другачији него што је био. Ако гледамо Европско првенство- имаш чак шест промјена играча. За мене је то неки нови период фудбала, то није више исто као што је било. Нормално, имаш одговорност. Сви траже резултате свуда. Посебно ми то говори моје искуство у Уједињеним Емиратима и овдје у Ираку. Не питају ништа, не питају какве имамо услове, ништа не питају - само мора се да побиједи. Доведу те и мораш да побјеђујеш. Ако не, хвала лијепо и ћао. И генерације играча се мијењају, другачије су. У наше вријеме није било компјутера, мобилних телефона, ништа. Мислим да ове нове генерације мало мање поштују тренере и све остало. Али то је тако не само код фудбалера.

Док је играо за Партизан, окршаји са Црвеном звездом били су нешто посебно.

-  Како да не. Зна се шта је дерби. И у Београду и широм Србије живи се за дерби. То су супер успомене за играче, шанса за напредовање, да одеш степен даље. Ја сам отишао у Њемачку и у Италију, остану ти те ствари, то искуство, знаш како то функционише, јер и у Ђенови је слично лудило Ђенова – Сампдорија. Четрнаест дан прије и четрнаест дана касније, само се о томе говори. Тако да су ми ти дербији дали искуства за даље.

Отац је два сина, и занимљиво је чути, да ли њих интересује фудбал.

- Интересује их фудбал, да, али да се баве – не! Кад су били мали водио сам их у један клуб, али нису били за то. Исписао сам их одмах, пошто се видјело да ту нема интереса. Рођени су за нешто друго. Један има 29, други 27 година, већ сам дјед! Могу рећи све најбоље о мојим синовима, супер су, одгојени су како треба, то ми је најважније - поручио је Катанец у интервју за Радио Републике Српске.