Готово 1.000 жртава са списка несталих из Сребренице није пронађено
Форензичка анализа показала је да, теоретски узевши, највећи број индивидуа које су могле да се налазе у примарним гробницама не прелази 3.715, наводи се у извјештају Независне међународне комисије за Сребреницу.
Према форензичкој анализи, најмањи процијењени број оних који нису страдали у склопу масовних погубљења, него током борби између тзв. Армије РБиХ и ВРС износи 3.218 индивидуа, с тим да је тај број можда и већи, о чему је писано у криминалистичкој анализи.
Све ово отвара многа питања у вези са бројем људи убијених у склопу масовних стријељања, бројем погинулих у борбама и бројем умрлих у другим контекстима у љето 1995. године и прије тог времена, наводи се у извјештају Комисије.
Ово потврђује да је, према форензичким истраживањима и налазима, значајан број ексхумираних из гробница страдао ван контекста масовних стријељања, истиче се у извјештају који је од ове седмице доступан јавности на сајту Комисије и Републичког центра за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица.
Комисија у извјештају подсјећа да је Хашки трибунал током свих година постојања процесуирао претежно Србе који су оптужени да су починили ратне злочине у БиХ, укључујући оптужнице за геноцид засноване од самог почетка на прихваћеном броју од скоро 8.000 убијених у склопу масовних стријељања.
У извјештају Комисије се подсјећа да су генерални закључци Хашког трибунала детаљно објаснили главне изворе кориштене за састављање списка од 7.692 нестале особе у вези са догађајима у Сребреници, као и методологију која се користила како би се израчунао број жртава у вези са Сребреницом, те однос између броја преминулих појединаца у и броја становника који су прије рата живјели у Сребреници.
Када се ради о демографској структури страдалих у вези са падом Сребренице, готово сви су били муслимани и мушкарци, претежно млади мушкарци, али је, упозорава Комисија, нејасно колики удио у броју жртава су чинили припадници војске, те колико су војне жртве допринијеле укупном броју страдалих жртава.
Укупни број подударања између листи тзв. Армије РБиХ и Тужилаштва Хашког трибунала износи 5.371, наводи се у извјештају Независне комисије.
Међународна комисија за нестала лица је путем ДНК анализе идентификовала 3.438 особа из евиденције тзв. Армије РБиХ које се налазе и на листи Тужилаштва Хашког трибунала.
Пажњу треба посветити и томе да ли су припадници активног, заједно са припадницима резервног састава снага 28. дивизије тзв. Армије РБиХ, које су у јулу 1995. године покушале да дођу из Сребренице до Тузле, били укључени у
војну акцију или су они били "мушкарци /који су/ покушали да побјегну из подручја ходајући кроз шуму", као што се наводи у многим хашким извјештајима.
Иако одређени документи указују на то да су неки појединци били "на задатку", без обзира на природу ангажмана војног особља тзв. Армије РБиХ у Сребреници /службено или неслужбено/ и квалитет њихове војне обуке и посједовање стандардне опреме /наоружање, обућа и униформе/, остаје основно питање: како су они умрли, а посебно - да ли су сви убијени у склопу масовних стријељања као што је то општеприхваћено?
У резимеима извјештаја Хашког трибунала, почевши од 2009. године, смрт свих особа идентификованих путем ДНК анализа у "масовним и другим гробницама у вези са Сребреницом" приписана је масовним погубљењима у Кравици и другим мјестима, Ораховцу, на брани "Петковац", у Козлуку и на Брањеву/Пилици, и то укупно 6.849 идентификованих жртава до 2013. године.
Овај број укључује и такозване јединствене ДНК профиле у вези са Сребреницом, али који немају подударања са лицима на листама несталих.
Комисија је анализирала све ове везе и утврдила да је укупан број случајева који имају ДНК повезнице са појединцима пронађеним на двије или више локација 871.
Од ових 871, једна ДНК веза између мјеста погубљења /мрље од крви на унутрашњем зиду складишта у Кравици/ и секундарне масовне гробнице /случај остатака пронађених на Зеленом Јадру два/ указује на то да је та особа погубљена.
У само 386 случајева било је индикација да постоје директне везе између примарних и секундарних гробница, док је већина ДНК веза искључиво указивала на конекције између различитих секундарних гробница.
Ови резултати, засновани на генетској идентификацији, нису довољни за пружање поузданих форензичких доказа о броју погубљених особа.