"Хаг се није бавио круцијалним стварима"
Независна међународна комисија за истраживање страдања свих народа у сребреничкој регији у периоду 1992-1995. године оцијенила је да се рад тима за спровођење истраге пред Хашким трибуналом у предмету Сребреница може посматрати критички, јер се истрага није односила на узроке и дешавања прије 11. јула 1995. године нити на круцијалне чињенице дешавања у војној колони током пробоја 28. дивизије тзв. Армије РБиХ ка Тузли.
НЕТАЧНА ПОЗИЦИЈА ХАГА ПРЕМА МУСЛИМАНСКИМ БОРЦИМА
У извјештају Независне комисије наглашено је да је Хашки трибунал посматрао припаднике војне формације који су страдали у војним операцијама као особе које нису биле у позицији да се боре, што не одговора чињеничном стању. Они су били у позицији да се боре.
Војну формацију 28. дивизију Армије Републике БиХ чинило је шест лаких пјешадијских бригада: 280, 281, 282, 283, 284, 285 бригада и 28. самостални брдски батаљон.
Истрага истражног тима којег је именовало Тужилаштво Трибунала, а који је био задужен за спровођење криминалистичке истраге пред Трибуналом у Хагу у предмету Сребреница, у складу са међународним хуманитарним правом није се односила на војне операције или судбину бораца, већ на судбину оних који нису борци, без обзира да ли су првобитно били припадници војске или не, односно на оне који више нису били у позицији да се боре.
- Међутим, значајан број учесника у колони страдао је у борбама, од нагазних мина, у међусобним обрачунима и починивши самоубиства. Позиција тих особа не може се изједначити са судбином заробљених. Они су били у позицији да се боре, или су се борили са српским снагама које су, у војном смислу, имале значајну тактичку надмоћ на терену, иако су располагали са знатно мањим бројем бораца у односну на бошњачку страну - наглашава се у извјештају Независне комисије.
Истражни тим Хашког тужилаштва није имао у виду те круцијалне чињенице нити је то било предмет њихове истраге, те да је такав приступ довео до недовољно и нетачно утврђеног чињеничног стања у вези са дешавањима у вези са Сребреницом у јулу 1995. године.
ШТА ЈЕ РАДИО ХАШКИ ИСТРАЖНИ ТИМ?
- Први задатак истражног тима Хашког тужилаштва био је да утврди шта се десило у Сребреници након уласка српских снага у енклаву. Очевици догађаја били су најпоузданији извор информација. Истражни тим није обављао детаљне интервјуе са тим особама, већ се у одабирању кључних свједока ослањао примарно на подршку бошњачке полиције и АИД-а, бошњачке обавештајне службе, односно служби безбједности једне од страна у сукобу - наводи се у извјештају.
Други задатак били су ексхумација гробница и прикупљање материјалних доказа, а значајан дио истраге односио се на проналажење и идентификацију несталих особа.
Експерти судске медицине, наводи се, прегледају ексхумиране остатке како би утврдили могући узрок смрти. Утврђивање околности страдања, односно, да ли су те повреде настале као посљедица стријељања, у борби или под другим околностима, није надлежност нити стручност експерата судске медицине, већ оних који спроводе криминалистичку истрагу.
Трећи задатак у истрази био је пронаћи одговорне особе за извршена кривична дјела и у великој мјери истражни тим Тужилаштва МКСЈ прикупљао је информације у вези са извршиоцима из транскрипата радио комуникација које је пресрела Армија Републике БиХ током војне операције Војске Републике Српске под кодним називом "Криваја 95".
МОГУЋЕ ДА СУ МИЈЕЊАНИ САДРЖАЈИ ТРАНСКРИПАТА
Након што је Хашко тужилаштво поднијело званични захтјев, стоји у Извјештају, бошњачкој страни требало је неразумно дуго да достави прве транскрипте разговора и, у мањој мјери, аудио-снимке, док је остале доставила још касније. Наиме, захтјев је поднесен још 13. новембра 1996. године, док је бошњачка страна оговорила на њега тек у марту 1998. године.
Комисија истиче да није успјела утврдити разлоге касног достављања транскрипата, али да може констатовати да је страна, учесница сукоба, била мотивисана да представи своју интерпретацију догађаја и може претпоставити да постоји могућност да су садржаји траскрипата мијењани у складу са интересима једне стране у сукобу, у овом случају бошњачке.
Истражни тим Хашког тужилаштва није провјеравао аутентичност транскрипата, већ их је користио у истрази као извор високе поузданости, закључила је Независна комисија.
На основу тих транскрипата /и већ споменутих очевидаца/, утврђивана је улога припадника на терену, као и њихова одговорност као починилаца кривичних дјела за које су оптужени и касније осуђени у Хагу. На основу поступака пред Хашким трибуналом, створен је широко прихваћен дискурс о дешавањима у вези са падом Сребренце.
ДЕМИЛИТАРИЗОВАНА "ЗАШТИЋЕНА ЗОНА" НИКАД НИЈЕ ДЕМИЛИТАРИЗОВАНА - 28. ДИВИЗИЈА АКТИВНО ДЈЕЛОВАЛА
У извјештају стоји да је енклава Сребреница имала статус "заштићене зоне" на основу Резолуције Савјета безбједности УН 819 од 16. априла 1993. године, која је предвиђала демилитаризацију заштићене зоне, што у пракси никада није урађено.
Након дијелимичне демилитаризације, оцјењује се у извјештају, у енклави је наставила активно да дјелује 28. дивизија 2. корпуса тзв. Армије РБиХ, а након напуштања енклаве 11. јула, та формација кренула је у пробој у правцу Тузле, територије под контролом тзв. Армије РБиХ, око 80 километара удаљену од Сребренице.
Састав колоне и дешавања у колони током пробоја је изузетно значајан аспект реконструкције догађаја. Њихов значај је велики с обзиром на мандат истражног тима Хашког тужилаштва и правац вођења истраге у предмету Сребреница.
Истрага о дешавањима у колони није учињена, али је Независна међународна комисија на то ставила тежиште у реконструкцији догађаја у и око Сребреницу у јулу 1995. године.
ЕВАКУИСАНО 23.000 ЦИВИЛА, А ОКО 12.500 БОШЊАКА ЈЕ КРЕНУО У ПРОБОЈ КА ТУЗЛИ
- Прије елаборације природе колоне наводимо опште демографске показатеље у енклави Сребреница. Према званичним подацима Завода за статистику БиХ, на подручју општине Сребреница у јануару 1994. године укупан број становника износио је 37.255. Од тог броја, 9.791 било је локално становништво Сребренице, 10.756 локално становништво дислоцирано са својих огњишта у оквиру општине Сребреница, и 16.708 становништво прогнано из других општина у Подрињу - каже се у извјештају.
Број становника у енклави се смањивао усљед исељавања због тешких околности и укупних друштвених неприлика.
- Званичних података нема, али можемо претпоставити да је број становника у енклави до јула 1995. износио око 35.500 - наводи се у Извјештају.
Након пада Сребренице 11. јула 1995. године, око 23.000 цивила окупило се на простору испред базе мировних снага УН у Поточарима и одређени број њих у самој бази. Та група цивила, углавном жена, дјеце и стараца евакуисана је на захтјев мировних снага УН и представника цивилног становништва Сребренице.
Евакуација је извршена 12. и 13. јула 1995. године, а људи су евакуисани у Кладањ, територију под контролом Армије Републике БиХ.
- Поред цивилног становништва /жене, дјеца и старци/ испред и у самој бази УН у Поточарима нашао се одређени број војно способних мушкараца који су затражили заштиту мировних снага. Евидентиран број према извјештају УН износио је 239, док је 60 особа одбило дати имена. Велика већина тих лица се воде као нестала - претпоставља се да су их убиле српске снаге - истиче се у Извјештају.
За једну од тих особа, наглашава се, утврђено је да је превезена у логор у Батковић и да је касније размијењена.
На основу тих показатеља у Независној комисији наводе да могу са великом вјероватноћом претпоставити, узимајући у обзир изјаве свједока, да је колона у пробоју ка Тузли бројала око 12.500 људи.
ВОЈНИ СТАТУС КОЛОНЕ У ПРОБОЈУ ПРЕМА ТУЗЛИ
На основу анализираних докумената тзв. Армије РБиХ, пише у Извјештају, може се закључити да је 28. дивизија 2. Корпуса тзв. Армије РБиХ до демилитаризације у априлу 1993. бројала између 10.900 и 11.500 људи. Процјењује се да је број активних припадника дивизије након демилитаризације износио између 5.700 и 6.200 бораца.
Након демилитаризације људство које је смањено за готово 5.000 распоређено је у резервни састав који се активирао по потреби, што потврђују документи тзв. Армије РБиХ цитирани у Извјештају.
Након уласка Војске Републике Српске у енклаву 11. јула 1995. године, становништво Сребренице се евакуише у двије велике колоне. Једну колону чинила је 28. дивизија Другог корпуса тзв. Армије РБиХ, у чијем саставу су се налазили припадници активног и резервног састава који су се по наредби Команде 28. дивизије јавили на мјесто окупљања у селима Шушњари и Јаглићи поред Сребренице.
- Другу колону чинило је цивилно становништво у којој су се налазиле жене, дјеца, старци, као и одређени број војно способних мушкараца који су затражили заштиту припадника мировних снага УН. Релевантни извори, првенствено документи војне и цивилне безбједности РБиХ и документи Хашког трибунала потврђују војни статус колоне, као и да је иста вршила војну операцију пробоја из окружења - наглашава се у извјештају.
Изјаве учесника у пробоју које су дате органима цивилне и војне безбједности БиХ, а цитиране су у овом извјештају, детаљно описују војну природу колоне, војни статус учесника, ланац командовања, борбени распоред, наоружање итд.
Очевици наводе да су припаднци Војне полиције заједно са командантом 281. бригаде 28. дивизије тзв. Армије РБиХ Зулфом Турсуновићем спречавали војно способне мушкарце и војнике да самовољно напуштају град 11. јула 1995.
Такође, пише у извјештају, очевици догађаја у изјавама наводе да се на улицама Сребренице појавио војни курир са поруком из команде 28. дивизије Армије Републике БиХ, тј. од војног руководства енклаве, да се сви војно способни и наоружани мушкарци упуте кроз шуму у правцу села Шушњари на зборно мјесто, а цивили у ка бази УН у селу Поточари.
Изјаве очевидаца потврђују формирање двије колоне, једне која се упутила у правцу базе УН у Поточарима и са друге стране војне колоне за чија су зборна мјеста за пробој одређена села Шушњари и Јаглићи, а на зборном мјесту придружили су им се борци из сусједних села из околине Сребренице.
- У ноћним часовима, око поноћи 11/12. јула 1995. године извршено је постројавање бригада у саставу 28. дивизије Армије Републике БиХ у селу Шушњари. Непосредно прије постројавања, према изјавама учесника, план за пробој је сачињен у једној кући у том селу, одређена је рута кретања као и распоред покрета бригада у саставу 28. дивизије Армије Републике БиХ у правцу Тузле - каже се и Извјештају.
У колони се налазило мушко, војно способно становништво, припадници активног и резервног састава тзв. Армије БиХ, којима је наређено да дођу на зборно мјесто ради пробоја ка Тузли. Очевици наводе да се радило у мушкарцима старости од 15 до 65 година. Такође, наводе да је у колони био мањи број жена. Поједине су биле припаднице 28. дивизије, а друге су кренуле кроз шуму са својим мужевима, браћом и рођацима, јер се нису хтјеле раздвајати од њих.
У извјештају се наглашава да је војна колона била слабо опремљена у смислу наоружања, посебно униформи, пошто је само мањи број војника посједовао униформе. Највећи број њених учесника био је наоружан пјешадијским наоружањем, ловачким оружјем, те минско-експлозивним средствима. Одређени број учесника у колони није био наоуружан.
- Чело колоне је кренуло у пробој из окружења око 1.00 час 12. јула 1995. године. У кратким временским интервалима у колони по један, кренуле су и остале бригаде. Колона је била неколико километара дуга. Према изјавама очевидаца, зачеље колоне кренуло је у пробој са подручја Равног Буљима 12. јула 1995. године око 12.00 часова - наводи се у извјештају.
Важан аспект реконструкције догађаја, како се наглашава, односи се на борбе које су се водиле дуж линије пробоја 28. дивизије тзв. Армије БиХ. Посебно је значајно утврдити околности страдања учесника у пробоју. Из перспективе криминалистичке истраге, околности страдања током пробоја су изузетно значајне.
Јако је битно утврдити начине страдања великог бороја учесника у колони. Истражни тим Хашког тужилаштва том аспекту није посветио пажњу.
Извјештај Независне међународне комисијње за истраживање страдања свих народа у сребреничкој регији у периоду 1992-1995. године прошле седмице објављен је на сајту Комисије и Републичкиог центра за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица.