Бројни Крајишници прогнани у "Олуји" пронашли дом у Бусијама
Жељко Бурсаћ повлачио се с војском, не знајући гдје му је породица.
- Нисам ни знао да ли је моја породица дошла жива до наше мајке Србије. Биле су то мучне сцене, успут су стајали покварени трактори, ту се и умирало и сахрањивало поред цесте - присјећа се Бурсаћ.
Међу посљедњима из Книна је изашао Јован Вученовић, чије је путовање у избјегличкој колони до Бањалуке трајало данима.
- На трактору, са тугом и болом у души и срцу, са 27 комшија на приколици на трактору, кренули смо до Петровца, односно преко Дрвара, Петровца, Кључа и Приједора до Бањалуке. Понијели смо два пешкира и хљеб који смо имали тај дан у кући и још нешто хране, ништа друго... Били смо толико наивни да смо вјеровали да ћемо да се вратимо - прича Вученовић.
Он се међу првима настанио у Бусијама. На родни крај подсјећа га жбун смиља, грожђе и смоква у дворишту, али и ручно рађена кубура, букара и један сасвим посебан камен.
- Кад сам 2015. ишао у завичај, отишао сам до родне куће мојих родитеља, обје куће су срушене, а прије тога вјероватно опљачкане и тада сам са куће мог оца узео један камен и донио, то је успомена баш из завичаја - прича Вученовић.
Бусије неки називају и "Крајином на крају града", јер су многи Крајишници и избјеглице са других простора кров над главом направили управо овдје. Сложно су градили, сложно и живе.
- Први мој комшија је са Баније, с друге страну куће комшија је из Сарајева, преко пута са Кордуна... Има нас са свих простора и мислим да управо због тога што смо доживјели исту судбину имамо више разумијевања и толеранције једни према другима - истиче Вученовић.
Сретен Родић, избјеглица из Сплита, потврђује да солидарности у Бусијама не мањка.
- Кад неко ради нешто, дође 30 до 40 људи да помогне. Неко то зове моба, код нас се звала акција. На тај начин једни другима прискачемо у помоћ и куће направљене овдје углавном су резултат тога - каже Родић.
Захваљујући слози мјештана, Бусије данас имају и асфалт, школу, амбуланту, а жељели би да ријеше и проблем канализације. Избјегличке ране, кажу, никада неће зарасти, али данас су своји на своме. Завичај је увијек с њима, јер су га смјестили у срце, пјесме и књиге, попут оне коју припрема Јован Вученовић.