latinica  ћирилица
11/09/2021 |  11:28 ⇒ 11:37 | Аутор: Вечерње новости

На Белдоксу премијера филма о партизанки и вођа отпора у Аушвицу

Послије свјетске премијере на 50. Фестивалу у Ротердаму и учешћу и наградама на престижним фестивалима широм свијета, српску премијеру у домаћем такмичарском програму Белдокса вечерас ће у Београду имати филм Марте Попиводе "Пејзажи отпора".
Документарни филм "Пејзажи отпора" (Фото: startbih.ba) -
Документарни филм "Пејзажи отпора" (Фото: startbih.ba)

Ријеч је о својеврсном путовању кроз сјећања антифашистичког борца Соње (97), једне од првих партизанки у Србији, која је била и међу вођама покрета отпора у Аушвицу.

- Соња коју ћемо упознати преко екрана, као слика и као тијело је крхка старица, у десетој деценији живота. Она је у исто вријеме њежна, сталожена и лијепа особа, али и особа која у том свом тијелу носи изузетну причу о антифашистичкој борби и самоорганизацији, солидарности и отпору, као и болна искуства како је то у рату изгубити велику љубав, бити лишен слободе и мучен, и како је то убити човјека - објашњава редитељка.

По њеним ријечима, тај контрапункт који у филму постоји између Соњине живописне и моћне приче о отпору и њеног крхког тијела данас упућује нас да обратимо пажњу на старе око нас, у друштву које их је у великој мјери отписало.

- Већ од првог сусрета, схватила сам да је Соња моћна приповједачица, да њене приче креирају слике у мојој глави, као да читам филмски сценарио. Жељела сам да дам простор тим вербалним сликама или сценама сјећања, како смо их косценаристкиња Ана Вујановић и ја касније назвале. Отуда долази редитељски поступак враћања на пејзаже гдје су се одиграли догађаји из Соњиних прича и како они изгледају данас. Мислим да нам ти пејзажи, као свједоци догађаја, говоре о времену које је протекло, о тијелима која су некада прошла тим путем заједно са Соњом, о једној борби за бољи свијет која и даље траје и којој се морамо прикључити - каже Попивода.

Посљедњих година, па и деценија, додаје, свједоци смо ревизионистичких приступа историји и сјећању, као и брисања комунизма као покретачке снаге антифашизма.

- То се дешава у Србији, у бившој Југославији и шире у Европи и доводи до јачања радикално десних дискурса и фашизације друштва. У јавној сфери остало је јако мало од тековина за које су се борили Соња и њене другарице и другови. Само друштвено уређење отишло је у потпуно другом смјеру, у правцу компетиције насупрот солидарности, све радикалније класне сегрегације и брисања идеје социјалне правде. Живимо у неолибералном капитализму и индивидуалистичком друштву које чини да се осјећамо сами, као и да смо сами криви за све невоље које нас сналазе. Кад кажем "невоље" мислим на незапосленост, недостојанствен живот чак иако радимо, неадекватну или скупу здравствену заштиту и образовање - објашњава Попивода.

Ипак, наглашава, јављају се неке нове снаге, критички и љевичарски дискурси који нас тјерају да се сјећамо да је другачије друштво могуће и да се запитамо да ли овако желимо да живимо:

- То питање имала је и Соња на почетку своје приче. Оно је фундаментално јер нас води ка политизацији и борби.

- Чињеница је да су ту борбу водили превасходно комунисти и да су послије рата креирали друштво које није било савршено, али се заснивало на принципима антифашизма, антиимперијализма и интернационализма. То друштво тежило је једнакости свих људи, родној равноправности и укидању класне сегрегације. Оно је изњедрило неке од најпрогресивнијих политичких идеја и пројеката 20. вијека, као што су Покрет несврстаних и радничко самоуправљање. А ми то данас можемо узети као инспирацију и опомену - поручује редитељка.