Ћопићев свијет у Кнез Михаиловој: Чувања српске културе и идентитета (ФОТО)
У њему посвећеној соби све изгледа као да је велики писац тек стигао из једне од својих редовних шетњи Ташмајданом или са књижевне вечери у Француској 7, које је редовно посјећивао.
Црни шешир одложен је на чивилук до врата, штап у ћошку. Нешто даље на комоди, танка кожна ташна од које се Ћопић деценијама није одвајао.
Пишчева радна соба, скромна и ненаметљива, какав је био и њен станар, "тапацирана" је полицама са књигама, сведена и без сувишних украса.
Централни дио просторије легата Бранка Ћопића - само једног од књижевника, умјетника и научника о чијој заоставштини брине САНУ - заузима гарнитура фотеља од црвеног мебла у којој је писац проводио највише времена.
Занимљиво је да је баш у једној од ових наслоњача највише пута и фотографисан, па је тако намејштај из његове радне собе постао саставни дио великог броја Ћопићевих фотографија које се и данас објављују у штампи и литератури.
За масивним, али такође скромним радним столом, влада иста једноставност - писаћа машина "олимпија" (каква се продавала у свакој бољој радњи широм послијератне Југославије), дрвена кутија за оловке са препознатљивим жигом Творнице оловака Загреб - ТОЗ-а, од употребе углачано црно наливперо.
Једини украс стола на коме су исписана најважнија дјела сваког југословенског одрастања је изрезбарена дрвена кутија за писаћи прибор и ситнице.
Ћопић је писао у обичним школским свескама, дрвеном ХБ-2 оловком, како је говорио "нит тврдом, нити меком" коју је зарезивао искључиво ножем - једним истим готово пола вијека.
Скице пјесама, приповједака и есеја касније је прекуцавао на машини, а све рукописе је наручиоцима носио у једној истој ташни.
Тешко да би се другачије могао и замислити амбијент у коме је стварао непосредни, гласни и срдачни, велики Бранко Ћопић.
Непоновљиви тумач сентимента одрастања, непогрешиви портретиста људи Босанске Крајине, радознало дијете у тијелу одраслог човјека, у осами своје радне собе преносио је на хартију носталгичне слике свог дјетињства под Грмечом, присјећајући се топлине личности - својих књижевних праузора:
- Мој дјед Раде био је необичан човјек. Његов зачарани свијет, сав саткан од бајки и маштарења, мјесечине и прозрачне свиле михољског лета, био је својеврсни свијет октобра у рану јесен, о Михољдану, када су нам у кућу долазили драги гости, кад је све било пуно прича и обиља, кад је и мачка сита и мирољубива, а миш дебео и безбрижан. Ти дједови октобарски дани представљају основну ризницу свих мојих правих литерарних мотива.
Одатле сам кренуо и почео да стварам свијет по лику и подобију овог честитог, душевног и на свој начин праведног човјека. Који је тврдио да је вук зелен и да пријатељ не може нестати, ни умријети све док је код њега пријатељев џепни сат. Који куца као срце - сјећао се Ћопић својих првих додира са свијетом маште и фантазије.
Аутентичан намјештај, књиге и предмети, као својеврсни споменик великом писцу, по његовој смрти пренети су у САНУ из стана у Улици краља Милана, некадашњој Маршала Тита, гдје је деценијама живео.
САНУ је сакупљајући заоставштину својих чланова, међу којима је и Ћопић, постала чувар не само њиховог знања и дјела, него и дјелића времена у коме су стварали.
У аналима националне куће умјетности и науке записано је да је Ћопић, писац готово па легендарних романа "Орлови рано лете", "Пролом", "Глуви барут", "Башта сљезове боје" и других у чланство ове куће примљен 1965. године, најприје као дописни члан у тадашњем Одјељењу литературе и језика.
Међу академике, као редован члан, изабран је три године касније, а у САНУ је био активан све до трагичног краја 1984. године.
Умјесто приступне бесједе прочитао је своју приповјетку "Дане Дрмогаћа", и у свечану салу палате у Кнез Михаиловој на тренутак пренио дух бескрајних јесењих прича, какве су се уз казане за печење ракије, причале у подгрмечким селима његовог дјетињства.
Најважнији дио легата Бранка Ћопића је његова лична библиотека. У њој је око 3.000 књига које је писац сакупљао током цијелог свог живота.
У њој је и више комплета његових сабраних дјела која су у високим тиражима објављивали најпознатији југословенски издавачи.
На полицама Ћопићеве библиотеке доминирају домаћи писци, махом савременици - Андрић, Давичо, Лалић, Крлежа, Селимовић... Од класика највише је руских писаца - Толстој, Достојевски, Горки, Чехов, Гогољ, Бабељ...
Ћопић је волио и читао и Балзака, Диму, Игоа, Шекспира, а посебно, како је сам говорио, прву књигу коју је у животу прочитао - Сервантесовог "Дон Кихота".
Ту су и десетине књига из чувеног "Плавог кола" Српске књижевне задруге, Клаићева "Повијест Хрвата", "Просветине" енциклопедије и историјске монографије.
Ћопић је посебну емоцију његовао према свом великом пријатељу, писцу Зију Диздаревићу, убијеном у Јасеновцу, а успомену на њега чувао је и преко његових књига које је чувао у својој библиотеци.
Диздаревићу у спомен исписао је и можда најемотивније редове свог стваралаштва - у предговору роману "Башта сљезове боје", који је насловио само са - "Писмо Зији".
Најдража признања стигла од дјеце
Збирка одликовања Српске академије наука и уметности чува и сва признања Бранка Ћопића.
Осим ратних и државних одликовања у овом фонду је и низ захвалница, споменица и књижевних награда које је књижевник добијао на свечаностима широм Југославије.
Од ратних и државних признања ту су Партизанска споменица, Орден заслуга за народ са златном звијездом, Орден братства и јединства, Орден Републике...
У истој збирци су и Октобарска награда Града Београда, награда Авноја и Седмојулска награда.
Ипак, писцу су најдраже биле колајне фолклорних фестивала и оних за дјецу. Из овог фундуса које чува САНУ су награде "Невен", "Курир Јовица", повеља "Кекец", плакета "Змајевих дечјих игара", захвалнице Савеза пионира, библиотека, културних центара.