Тегелтија: БиХ као (не)изљечива болест
Колумну преносимо у цијелости:
Каква је то држава коју пола њених становника и 70 одсто територије не жели?
Каква је то држава у којој пола становништва са мање од 30 одсто територије жели да доминира над другом половином становништва и 100% територије?
Одговор је – немогућа!
Ниједна држава на свијету не може тако да функционише и остварује свој смисао.
А смисао државе је да користи онима који у њој живе, јер што би им иначе требала.
БиХ је једина држава у свијету која је супротстављена смислу државности, а смисао државности је бенефит њеног становништва, њених народа који су суштински носиоци суверености, који, због те заједничке користи, организују државу као територијално-политичку организацију, чији је смисао да кроз њу остварују основне животне потребе и унапредјују живот сваког појединца.
То, у Босни и Херцеговини, сви ће се сложити, није случај.
Напротив, данашња БиХ је кочница демократије, економије, културе, спорта и сваког другог развоја оба ентитета и сва три народа и осталих кој у њој живе и ту нема никакве дилеме.
Просто речено, са оваквом БиХ сви су незадовољни!
Прије него што размотрим шта би могло бити рјешење оваквог апсурда од државе, претходно ћу се осврнути како смо уопште дошли у такву ситуацију.
Постдејтонски концепт реинтеграције
Закључивањем Дејтонског споразума окончан је градјански рат и успостављена конструкција БиХ као високо децентрализоване државе, са заједничким надлежностима и органима који су замишљени као сервис ентиета, а не надредјени ентитетима.
Заснована на принципима заједничког тржишта, вањске економије и вањских послова, таква БиХ, је имала смисао и могла је бити одржива, јер би као таква била корисна свима.
Међутим, недуго након закључивања Дејтонског споразума и уводјења робусне НАТО оружане силе у БиХ, промовисан је концепт тзв. "реинтеграције", који је превазилазио БиХ онако како је конципирана Дејтонским споразумом, као заједнички сервис ентитета, те је започео процес уводјења БиХ у републиканско-централистички државни модел, преношењем надлежности са нивоа ентитета на ниво заједничких институција.
Процес тзв. реинтеграције и ојачавања "државних институција" провођен је под политичком присилом ОХР-а, подржаном робусном војним силом НАТО-а у БиХ, а без суштинске стварне воље и жеље Републике Српске за таквим преношењима надлежности.
На тај начин од потписивања Дејтона до данас са нивоа ентитета на заједнички ниво БиХ пренесено је око 100 надлежности и тај тренд се помовише као нереверзибилан (неповратан), те је створен огроман број нових заједничких институција, а БиХ је добила огроман број нових надлежности, које нису предвидјене Уставом ни Дејтонским споразумом.
Тиме се одступило од концепције БИХ као високо децентрализоване државе и заједничког сервиса ентитета, а промовисана концепција централизације и све под формом тзв. "нормалне државе".
Под појмом "нормална држава" подразумјева се, у овом случају, централизована држава републиканског уредјења, са централном владом као врховним извршним ауторитетом у држави.
Но, овај процес присилне “реинтеграције“ пратио је процес суштинаког унутрашњег неслагања и отпора, посебно из Републике Српске али и хрватског дијела ФБиХ.
Стварањем огромног броја нових надлежности БиХ и нових заједничких институција истовремено и пропорционално је, због тог, створен огроман број нових “терена“ за конфликте, неслагања, одбијања и посљедично изостанак реформских демократских процеса у БиХ.
Укратко, што више заједничких институција и надлежности, то више "утакмица и конфликата". То је једноставно било предвидиво и логична је посљедица наметања такве врсте “реинтеграције“, уз суштинско неслагање инпротивљење ,прије свега, Републике Српске и српског али и хрватског народа.
Због тога су институције БиХ постале мјесто конфликта, а не мјесто помоћи и рјешења. Постале су мјесто кочења а не мјесто напретка. Постале су све оно што држава не би смјела да буде.
Данашња реалност је да пола становништва БиХ и два од три народа не желе БиХ, да је осјећају као наметнуту и присилну творевину у којој се не проналазе и од које немају никакве користи.
Бошњаци, с друге стране, такодје не осјећају никакав бенефит од такве државе, али на емотивној бази тешко наглас признају неодрживост БиХ као такве, изузев што утопијски замишљају грађанску државу републиканског уређења и јаком цемтралном власти у којој би били доминантни. То називају "нормална држава".
Не прихватајући реалност да је таква држава апсолутно неприхватљива за два од три народа и половину становништва на 70 територије БиХ, имају потпуно одсуство прагматичности и реал политике , која налаже договор неке врсте.
Аспирација за унитаризацијом и гушењем ентитета је утопија и није је могуће остварити ни мирним ни војним путем, јер подразумијева војно освајање територије на којој живи углавном и предоминантно српско и хрватско становништво, што би поред изузетне војне силе, која би за то била потребна, такође подразумијевало и етничко чишћење те територије од становништва које ту живи и не прихвата поробљавање.
Према томе, прије или касније, до разговора и договора о том како даље мораће доћи. Због свих нас који овдје живимо и због наше дјеце, боље прије, него касније. Држава мора да буде од користи својим грађанима, то је њен смисао, а не кочница њиховог живота и развоја.
Прије свега, потребно је дефинтивно схватити и прогласити да је концепт реинтеграције, који је промовисан од почетка имплементације Дејтона, неповратно пропао, те постићи унутрашњи консензус.
Тај консензус може ићи у само два правца.
Један је враћање на почетне поставке Дејтона и концепцију БиХ као севиса ентитета или уколико такав споразум није могућ, постићи договор о мирној дисолуцији БиХ.
Све остало је бесконачно мрцварење, које може продуковати само безнађе и пропаст свих који живе у БиХ.