Лукић: Американци хтјели да у Дејтону ријеше и питање Косова
Лукић истиче да Милошевић то није прихватио, иако је на њега вршен велик психолошки притисак.
- Тих притисака је било посебно посљедњих пар дана прије потписивања. Од Милошевића се тада тражило да Брчко има посебан статус и да дио сарајевских општина припадне ФБиХ. Бошњачка страна је инсистирала и на коридору према Горажду, а онда је од стране америчких дипломата потегнуто и питање Косова. Тадашњи лидер СДА Алија Изетбеговић је пријетио да се повући, тако да је било доста напето. На нешто од овог Милошевић је на крају морао да пристане, јер је по сваку цијену хтио мир - истакао је Лукић присјећајући се тих двадесетак дана проведених у изолацији у војној бази "Рајт Патерсон".
Како је рекао, делегација Републике Српске је тек пост фестум сазнала да је град Брчко стављен под арбитражни поступак и да су изгубљени одређени дијелова Сарајева, који су се до тада налазили под контролом српске стране.
- То нам је баш тешко пало, јер смо током тих двадесетак дана водили мукотрпне и исцрпљујуће преговоре, али смо били и свјесни да се на Милошевића врше страшни притисци. И то ми је некако највише остало у сјећању из тог магловитог периода - каже Лукић.
И поред свих тих разочарења, Лукић сматра да је тада постигнута велика побједа у Дејтону јер је тог 21. новембра 1995. године стављањем парафа на овај споразум, "одбачен лажни принцип грађанског уређења БиХ, који барата апстрактним грађанином лишеним свих његових особина".
- Мислим да је то било најбитније. Наравно, ту је и мир до којег је дошло. БиХ је већ 26 година у стању мира, а не рата. Њега обезбјеђује Дејтонски мировни споразум својом суштином и супстанцом. И све док је тако биће добро. Велики проблем је што су неке од ентитетских надлежности насилно и уз пријетњу тешким санкцијама пренесене на ниво БиХ, а тамо им није мјесто, јер су постале кочница. То је оно о чему треба размишљати у наредном периоду, а не о даљњој централизацији БиХ, јер је она неповратни пут у неслогу и немире - поручио је Лукић.
Према ријечима Лукића приче о оригиналним документима из Дејтона и њиховом преводу ирелевантне су, јер далеко већи проблем представља досадашње аутократско понашање високих представника у БиХ, који су често дјеловали изван оквира Дејтонског мировног споразума.
Додао је и како велики камен спотицања представља и Савјет за имплементацију мира и његов Управни одбор, који нису дио овог споразума нити су установљени било којим другим међународним уговором.