latinica  ћирилица
01/12/2021 |  13:36 | Аутор: СРНА

Којић: Филм приказао бесмисленост постојања Суда БиХ

Документарни филм "Чико, ја сам жив немој да ме убијеш", аутора Гвоздена Шарца, показао је бесмисленост постојања Суда БиХ и да БиХ са таквим правосуђем нема никакву будућност, рекао је Срни предсједник Организације породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила Сребренице Бранимир Којић.
Бранимир Којић - Фото: СРНА
Бранимир КојићФото: СРНА

Према његовим ријечима, синоћна премијера овог филма у програму Радио-телевизије Републике Српске била је прилика да шира јавност види како Суд БиХ гледа на страдање Срба из Ледића у општини Трново, али и Срба уопште у посљедњем рату у БиХ.

- Ако животи 24 жртве, међу којима су четворо дјеце и беба од 18 мјесеци, нису довољни да се подигне оптужница за убице, онда је бесмислено постојање Суда БиХ - рекао је Којић и напоменуо да је на сва та убиства српског становништва, а прије свега жена и дјеце, Суд БиХ и даље нијем.

Према његовим ријечима, тај суд је највећи "камен спотицања" за даљи опстанак, функционисање и развој БиХ.

- Уз наметнути "Инцков закон", Суд БиХ својим пристрасним и срамним радом и даље распирује тензије међу народима. Он својим одлукама и пресудама поново убија српске жртве из дана у дан и то му је основна матрица у раду или зацртани циљ да само прогања и кажњава Србе, док друге амнестира за сва убиства, па тако и ова о којима је снимљен филм - рекао је Којић.

Он је истакао да је Драган Васић, тада дванаестогодишњак, само пуком срећом преживио и као живи свједок, који је видио ко је убијао и палио село, смогао снаге и стао пред камере и испричао своју причу.

- Вјерујемо да би и у суду врло радо испричао истину и тиме помогао да се егзекутори осуде на заслужену казну, али да то правосуђе БиХ опструише и штити злочинце од одговорности - истакао је Којић.

Он је поздравио снимање овог филма и истакао да чланови српских породица несталих и убијених сматрају да сваки овакав филм може бити од користи како би се што даље чула истина о страдању Срба широм БиХ, коју правосуђе свјесно скрива.

Којић је пренио захвалност чланова породица несталих и убијених аутору на овом филму и његовом доприносу доказивања истине, са жељом да још многа стратишта обиђе, сними и покаже широј јавности да су у овом рату страдали и Срби, те РТРС-у која подржава пројекат изношења истине о српском страдању у јавност.

Филм је у основи прича Драгана Васића, који је као дванаестогодишњак једини преживио масакр у врлетима планине Трескавице који су над српским цивилима из села Ледићи починили припадници муслиманско-хрватских снага такозване Армије БиХ и ХОС-а.

Његово свједочење је непроцјењиво. Иако тешко рањен, видио је ко је пуцао на ненаоружане цивиле - дјецу и жене. Чудом је преживио, а то што је остао у животу дугује непријатељском војнику који га је рањеног одвео у ратну болницу на Игману.

У филму говоре и преживјели Срби из Ледића који су из села кренули ка Српском Сарајеву.

Злочин над Србима из села Ледићи који се догодио почетком јуна 1992. године до данас није судски процесуиран. Најмлађа жртва био је осамнаестомјесечни Милун Тешановић, а најстарија деведесетдвогодишња Иконија Васић.

Убијена су дјеца Данијела Тешановић, Драгомир Тешановић и Слађана Секуловић.