Миленко Вучковић провео радни вијек у школи: Учитељ, библиотекар и директор (ВИДЕО)
Радни вијек провести у раду с дјецом, обогатити им живот знањем и мудрошћу, тежак је и племенит задатак. Овај задатак Миленко Вучковић деценијама је успјешно обављао. Од малена је знао да ће ово бити његов животни пут. Основну школу учио је у Бусновима и Омарској. Учитељску школу завршио је у Приједору. Након студија у Београду и Бањалуци посветио се овом племенитом позиву. По одслужењу војног рока, запослио се и као учитељ радио у школама у Марићкој и Криваји. Бројне генерације ученика извео је на прави пут, на шта је, каже, посебно поносан.
- Учитељски позив је био увијек занимљив. Био је и у то вријеме нарочито и тражен, тако да смо ми по завршетку учитељске школе 1968. углавном добили запослење на територији опшитне Приједор. Школа нас је оспособила за самосталан рад. У то вријеме у породицама је било много дјеце. Углавном су се дјеца рађала сваке друге, треће године. У комбинованим одјељењима углавном су сједила браћа и сестре, једно у првом, а друго у трећем разреду - каже Миленко Вучковић, учитељ у пензији.
Генерације ученика су се смјењивале, ученици су долазили и одлазили, а "елан" за рад Миленка није напуштао све до краја радног вијека. Сјећа се да је некад било веома тешко радити овај посао. Библиотеке у подручним одјељењима школа биле су скромније опремљене, често је било тешко доћи до уџбеника, међутим све се надокнађивало жељом за учењем, и, како каже, ентузијазмом.
- Ученици су та задана штива учила из читанке. Касније кад сам предавао српскохрватски језик у Бусновима, била је библиотека и ученици су по програму који је био задан долазили су. Врло је занимљиво, у том периоду, био је уџбеник школска лектира и то би било сад занимљиво у некој библиотеци градској сад пронаћи. То је књига у којој се налазе сви текстови који подразумијевају обраду лектире петог и шестог разреда, па онда у другом уџбенику седмог и осмог разреда јер није било могућности да родитељ купи све те књиге, а и школе нису имале довољно књига - наставља причу Миленко.
У богатој каријери одредити период који се издваја по успјешности није једноставно, истиче Миленко. Од првих учитељских дана и рада са ученицима у школским клупама преко рада у библиотеци, па све до управљачке одговорности директора школе, сваки период носио је, каже, своје бреме али и лијепе трентутке. Ипак, период од 1997. до 2007, истиче, био му је најузбудљивији.
- На мјесту директора школе, морао сам као и моје друге колеге бити и правник и економиста и стручњак за израду годишњих програма и помоћи родитељима - прича Миленко.
Пензионерске дане употпунио је писањем књига. У томе, каже, проналази мир и задовољство. Ове године објавио је књигу "Ступница". Настала је као потреба за очувањем сјећања на дјетињство, родни крај и друге лијепе тренутке из тог времена, али и легендама о љубави двоје младих. Све то повезује ријека Ступница.
- У књизи се осим приче о Ступници налази и прича о првим матурантима у Бусновима, о првим матурантима у Омарској о воденици на ријеци Гомјеници која је у једној згради имала четири млина о слету и слетским вјежбама у ОШ "Бране Прокопић" у Омарској. А те игре су биле тако занимљиве да су личиле на једну малу олимпијаду. Наставник Жаре Шиљеговић сваке године за Дан школе организовао је сусрете ученика из свих школа са подручја бивше општине Омарска то су биле изузетне спортске приредбе - истакао је Миленко Вучковић.
Проћи кроз радни вијек у просвјети добар је примјер како се из различитих углова може пратити развој бројних генерација. А љубав према завичају, преточена у списима свједочи о пролазности времена које се памти зарад свих генерација које долазе, свједочи Миленко Вучковић.