Породице несталих и страдалих Срба протестовале испред правосудних институција у Сарајеву (ВИДЕО)
Готово дводеценијска неправда у кажњавању ратних злочина кулминирала је укидањем првостепене пресуде команданту Трећег корпуса тзв. Армије БиХ Сакибу Махмуљину и посљедњим хапшењима Срба у Новом Граду, Бијељини и Сокоцу.
Од правосуђа захтијевају равноправан третман. Ни ово краткотрајно мирно и достојанствено окупљање није прошло без ситних инцидената и двоструких аршина сарајевске полиције.
Получасовни српски крик због правосудне неправде! Пред ратно мучилиште "Виктор Бубањ", које још није спрало српску крв са прекречених зидина, нити су тужиоци и судије процесуирали злочинце из одаја у којима сједе, пристигле мајке и дјеца убијених, логораши – сапатници - уморених од премлаћивања и глади. И не зна се чије ране више боле. И чије сузе више пеку. Ријечи понестаје.
- Након 27 година пронађена је само једна његова кост – доња вилица и морали смо да је преузмемо да је сахранимо - каже - Ружица Јефтић.
Док Ружица из Брода, грли фотографију 18-огодишњег сина Мирослава, Радушка из Возуће показује посљедњу сина Слађана – заробљеног и везаног на локалитету Возуће. А Рада из Трнова – 10 фотографија – међу њима и 18-остомјесечног Милуна.
- Каже мајке Сребренице, ја немам ни мајку. Мени су убили и мајку, два брата, двије снахе и братића од 18 мјесеци, стриц и стрина и њихово двоје дјеце једно 10 једно, 12 година и шта даље да ти кажем - каже Рада Цвијетић.
А злочинци системског и организованог злочина над Србима нису кажњени, или само појединачно и спорадично. За угашена српска дјетињства. За отето потомство и родитељство. За логоровање и премлаћивање.
- Што је ИСИЛ радио оно фамозно одсијецање глава над којим се свијет згражавао прије пет шест година, ми смо то имали у нашој Возућој 93., 94. и 95.године - рекао је Веселко Пејић син несталог Милоша Пејића.
А било је дана, с језом свједоче логораши, када су живи у паклу зеничких, сарајевских или сребреничких казамата завидјели мртвима. Када су српски јауци парали зидине. А у сваком јауку препознавали су и још "препознају" некога свог. Убијеног сродника или комшију, силовану и мучену кћерку или супругу. Чак и трудницу.
- А, оно што је најтеже бројне чланице удружења дошле су из западнокрајишких општина које се уопште не помиње 26 година послије рата са Купрешке висоравни, нико за Подриње није осуђен. Да не говорим о подручју Сарајева - истакла је предсједница Удружења жена жртава рата Републике Српске Божица Живковић Раилић.
Милорад Којић директор Републичког центра за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица Републике Српске сматра да шта год да се достави као доказ није довољно да буде доказ да злочинци буду процесуирани.
- А, и они који су процесуирани или су на крају ослобођени или су им дате неке минималне, минималне казне. То није добра порука свим народима који живе овдје - додао је Којић.
Подаци су неумољиви. И поткрепљују тврдње српских жртава и удружења. Одјељење за ратне злочине Суда БиХ изрекло је правоснажну казну за 281 лице – 3.024 године затвора. Више од 2/3 пресуђених су Срби, док је ни 15 одсто изречених казни због злочина над Србима. Просјечна затворска казна Србима изречена је од 13 година затвора, а Бошњацима и Хрватима једва 7 година.
- Они годинама пресуђују само Србима, а нама је забрањено да дођемо овдје и да протестујемо . Данас смо овдје сабијени као у тор. Ми се нећемо повући одавде и долазићемо стално док год правда не буде задовољена - рекао је Бранимир Којић предсједник Организације породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила Сребреница.
А правда на "сарајевски начин" и данас је испољена. Кантонална и судска полиција није дозволила српским жртвама и удружењима да кроче на паркинг простор испред комплекса. Иако су протести данима раније уредно били најављени, незадовољство су могли да искажу само на прилазном тротоару оивиченом траком.
Неке друге "госте", раније су без ограничења дочекивали, попут примјера ради ономад стотина сабораца оптуженог, па ослобођеног сребреничког ратног злочинца Насера Орића. Није полицији тада сметало узвикивање "Алаху Екбер" Орићевих сабораца, а ни ратне заставе.
Није им ни данас сметала провокација Орићевог симпатизера, који је несметано ушетао испред српских страдалника – провоцирао и њих и српске новинаре. Док су кордони полиције срамотно посматрали. Али то је ваљда "правдољубиво" Сарајево!