Мијатовић за Радио Српске: Још се тресе пречка Холанђана
Предраг Мијатовић један је од најтрофејнијих асова које је југословенски фудбал икада имао. Био је капитен београдског Партизана, а својим голом донио је Реалу титулу шампиона Европе на коју се чекало 32.године. Играо је и за Валенсију, Фиорентину и Леванте. Бројни успјеси и признања донијели су му славу која није успјела да угрози његов карактер и моралне вриједности.
Предраг Мијатовић кроз богату фудбалску каријеру доказао је, као мало који други фудбалски зналац, да тренутак одлуке доноси толико дражи фудбалској игри да је чини и умјетношћу и феноменом. Гол за Реал у финалу Купа шампиона, када је великан из Мадрида након вишедеценијског чекања поново стигао на кров Европе, па промашени пенал против Холандије у дресу СР Југославије на Мундијалу 1998. године , бројна његова мајсторства када је доносио радост репрезентацији и клубовима за које је играо.
За неколико дана навршићете 53 године (19. јануар). Рођени сте у тадашњем Титограду, а вјерност фудбалској игри започели сте у Будућности. Тамо сте нанизали око 80 званичних утакмица. Били сте члан чилеанске генерације. Велики потенцијал сте испољавали још док сте носили плави, дрес Будућности. Какве вас успомене вежу на то доба?
- Свако враћање у то доба је позитивно, јер сам тада био изузетно млад и концентрисан на своју професију. Када сам потписао свој први уговор у Будућности сачинио сам план да направим нешто значајније у својој играчкој каријери. Увијек ме вукло то да постанем професионални фудбалер и да у тој професији направим нешто чиме би се могао поносити ја и цијела моја професија. Дакле, од самог старта била ми је амбиција да направим нешто у спорту. И послије свих година играња у Будућности, Партизану, Валенсији, Реалу, Фиорентини, Левантеу и у репрезентацији могу слободно рећи са дистанце да сам испунио нека моја очекивања, ти моји планови из младости испуњени су и јако сам срећан због тога.
Прешли сте у Партизан, а нема ко се није распитивао у југословенском фудбалу за Ваше услуге, сплитски Хајдук и највише. За црно – бијеле одиграли сте 104 утакмице и постигли сте 45 голова. Освојен је Куп, па првенство. И све у вријеме када је Звезда владала Европом...
- У том периоду тзв.велика четворка показивали су интересовање за мене. Чак сам практично једном ногом био у Хајдуку, десило се са нашом земљом што се десило, промијенио сам одлуку и завршио у Партизану. И тај мој одлазак из Будућности био је доста турбулентан. Између Хајдука и Партизана било је доста проблемчића који су се на срећу ријешили на најбољи могући начин и првих шест мјесеци у Партизану било је јако компликовано. Наравно, долазим из мање средине , у том тренутку био је највећи трансфер у историји југословенског фудбала. Све је то за неког младог момка било доста оптерећивајуће и једноставно тих пет-шест мјесеци у Партизану нисам се најбоље снашао. Мало носталгије, мало свега оног што доносе тако велике промјене, али касније је све дошло на своје мјесто и брзо сам успио да се вратим у добру форму и на крају завршио као капитен Партизана и те године у Партизану су ми јако помогле да се фудбалски едукујем и као личност и да се на неки начин припремим за оно што долази касније, за одлазак у иностранство. Тих година је одлазак у иностранство био доста компликована ствар. Пар године прије тога није се могло ићи прије 28.године живота, тако да тих три године у Партизању и играње у јако компликованој и великој лиги као што је то била југословенска прва лига било је велико искуство за мене и ондасам завршио у Валенсији. Било је доста интересантних понуда, али сам вјеровао да ће ми Валенсија омогућити да једног дана заиграм у једном од великих европских клубова.
Исти број, то је куриозитет, званичних наступа имали сте и у Валенсији, али сте тамо постигли 11 погодака више него у Партизану. Да ли је то била препорука да пређете у велики, богати, моћни и трофејни Реал?
- Тада смо били под ембаргом, нису се играле званичне утакмице, било је јако компликовано да вас неко од великих европских клубова запази. Завршио сам у Валенсији, има једна анегдота на конференцији за штампу. Када се завршило потписивање уговора један новинар ме питао на којој позицији играм. Имао сам статус неког великог играча у Југославији, капитен Партизана, па сам био шокиран. Наравно, ја сам њему објаснио на којој позицији играм и онда сам схватио да шпанска јавност мене не познаје као играча и онда сама морао да направим један потез који је можда најбољи фудбалски потез у мом животу: оста сам да тренирам 20 дана сам, да се припремим за припреме како бих оставио добар утисак на самом старту. Показало се да је то био прави потез, јер сам те године проглашен за најбољег играча припремног периода у Шпанији, са свим звездама које су тада биле у Шпанији: Бутрагењо, Мичел, Лаудруп, Стојичков и тако даље. Све велики фудбалери који су играли у великим клубовима и то је била моја добра презентација, односно гаранција за Валенсију да су ангажовали једног талентованог и доброг играча.Након Валенсије, на моју срећу, прешао сам у Реал Мадрид.Моји фудбалски циклуси у свим клубовима били су по три године. Ситуација у Валенсији била је доста позитивна, био сам фокусиран да ме велики клубови запазе. Тада је било много компликованије за играче него данас, није било толико утакмица, морате да одиграте двије сезоне на високом нивоу да вас неко примијети. Данас је много лакше за младе и талентоване играче, јер ако имате среће да одиграте неколико добрих утакмица у Лиги шампиона или у неком јачем првенству аутоматски се сви некако концентришу на вас, јер тај скаутинг данас је много организованији него што је био тада. Ја сам у Валенсији проживио три дивне године и стварно сам био фокусиран да једног дана одем у већи клуб. То се и догодило.
У Мадриду сте освајали првенство и Суперкуп Шпаније, па Лигу шампиона, Интерконтинентални куп. Шта вам је најдраже од свега наведеног, вјероватно тријумф против Јувентуса и ваш гол у 66.минуту те утакмице?
Да, наравно! Поред важних голова које сам постизао и у другим клубовима и у дресу репрезентације свакако да бих могао да издвојим један најпозитивнији моменат у мојој фудбалској каријери, а то је то финале у Амстердаму када је Реал Мадрид послије 32.године поново био првак Европе. Од 1966.до 1998.године Реал Мадрид никада није успио да узме Лигу шампиона и то је тај моменат који је на неки начин обиљежио моје играње у Мадриду. И дан – данас се прича о томе јер је тада започео тај нови циклус Реал Мадрида у Лиги шампиона, јер до 1998.био је шест пута првак Европе, а од тада , ако се не варам, још седам титула европског првака. Тако је то моменат који никада нећу заборавити, моменат који је позитивно обиљежио моју фудбалску каријеру.
Играли сте још и за Фиорентину са којом сте освојили Куп Италије, па у Левантеу окончали каријеру. Један сте од најуспешнијих и најтрофејнијих асова са простора бивше Југославије. Јесте ли задовољниостварениму клупском фудбалу?
Да. Што се тиче свих клубова гдје сам играо, могу рећи да сам оставио добар утисак и стекао пуно пријатеља са којим се и данас чујем, виђам и дружим. Радио сам с много тренера. Не бих никог посебно издвојио, свако од њих имао је позитиван утицај на мој фудбалски развој. Заиста сам задовољан .И са освојеним титулама, индивидуалним и колективним. Наравно, било је ту и побједа и пораза, тешких момената и повреда, али све је то саставни дио најпопуларнијег и најдивнијег спорта. Ја као фудбалер то морам да кажем, мада неки људи воле неке друге спортове, што је потпуно нормално.
Репрезентативну каријеру започели сте златом јуниорске репрезентације Југославије у Чилеу. Имате 73 наступа за А тим, постигли сте 27 голова. Да ли је она пречка против Холандије и најтежи тренутак у државном тиму ?
- Истина је, наравно. Чилеанска репрезентација Југославије до 20 година отишла је на СП у Чиле онако, мислећи да ћемобрзода се врати. Ни у најљепшим сновима нисмо сањали да ћемо урадити то што смо урадили. Имали смо јако талентовани репрезентацију и на крају се испоставило да смо постали свјетски прваци и са том титуло скренули пажњу на себе. У оној великој Југославији, у јаком и компликованом првенству гдје је био велики број одличних клубова дјечацима од 17 или 18 година није било лако да направе нешто значајније. Међутим, та титула свјетских шампиона из Чилеа нас је некако лансирала. Сви су обратили пажњу на нас у том тренутку и већина нас је то искористила. Када причамо о А репрезентацији, како сам мало прије говорио да је мој најсвјетлији моменат гол у Амстердаму и освајање Лиге шампиона са Реал Мадридом, онда најгрознији моменат у мојој каријери је онај када сам видио да лопта не иде у гол него да погађа пречку. То је оно што никада нећу заборавити. Чим се говори о томе мени трепере слике тог чудног пенала. Међутим, пенал може да промаши само онај ко га шутира, а сви који гледају увјерени су да би сваки пут погодили. То је најтежи моменат у мојој фудбалској каријери. Да сам имао среће да та лопта заврши у голу, можда би нешто значајније направили на СП, имали смо сјајну генерацију.
Вратимо се на кратко вратимо у вријеме када сте носили дрес Партизана.Како су тада изгледали вјечити дербији, по чему их памтите?
- Кад сам отишао из југословенског фудбала и дошао у Шпанију, ту је постојало неколико дербија као што су Реал Мадрид – Атлетико Мадрид, па Реал Мадрид – Барселона и тако даље. Касније сам имао прилику да играм те утакмице, бранећи дрес Реал Мадрида. Морам признати да тај амбијент и то позитивно “лудило“ и фудбалски набој који се осјећао када су се играле утакмице Партизана и Црвене звезде ја то нисам доживио у другим лигама. Једноставно, тих година кад сам ја играо у Југославији, кад сам ја играо у Партизану, утакмица против Звезде била је не само спектакл за навијаче, љубитеље фудбала. То је огроман притисак за нас фудбалере. Једноставно, мораш да даш све што је у твојој моћи и наравно престиж, вјечити ривал. Увијек је била некаква ситуација да мораш да побиједиш Црвену звезду. У принципу ако одиграш дерби одлично, а наредних десет утакмица будеш лош, опросте ти навијачи и воле те, јер сте побиједили Звезду. Тада имате кредит за наредних десет утакмица, али ако изгубите од Звезде онда сте у проблему. То је једна велика тензија и то је, по мени, један од најинтересантнијих дербија у Европи, рекао бих и у свијету
На манифестацији "Дан фудбала Републике Српске", Ви и Драган Џајић сте почетком 2017.године у Бањалуци добили признање "Миљан Миљанић", интернационалну награду за фудбалско стваралаштво и изузетна достигнућа. Колико Вам то признање значи ?
- Волим Републику Српску, волим Бањалуку. У Бањалуци имам много пријатеља и кумова. Ја сам често у Бањалуци, понекад дођем да се то и не примијети, али увијек се пријатно осјећам у том граду и у тој земљи. Једноставно, људи обожавају фудбал, обожавају спорт. И тада када сам добио награду "Миљан Миљанић" , а сви знамо шта је и ко је био Миљан Миљанић, колико је заслужан за афирмацију фудбала у оно вријеме, радио је као тренер у великим клубовима, био је предсједник ФС Југославије, рекао сам да је јединствен и непоновљив човјек. Зато ми је та награда једна од најдражих.
Разговарао Слађан ЈЕРЕМИЋ