latinica  ћирилица
06/08/2022 |  15:40 ⇒ 16:05 | Аутор: СРНА

Осије након страшног злочина 1992. године: Село живи само два дана

У Осијама, надомак Доброг Поља у општини Калиновик, данас је служен парастос за страдале српске цивиле и борце у Одбрамбено-отаџбинском рату.
Калиновик - парастос - Фото: СРНА
Калиновик - парастосФото: СРНА

На Илиндан, 2. августа, ујутро 1992. године муслиманске снаге су напале Осије и побиле све што су стигле и попалиле све стамбене и пратеће објекте у селу, кажу мјештани, од којих је само троје успјело сачувати живот у том походу након којег су остали само лешеви и пепео.

Усамљено, пусто село, остало је без становника у ратном вихору, а до сада је обновљено свега неколико стамбених објеката у које ријетко ко дође.

На годишњицу страдања и крсну славу цркве, на Тројчиндан, дођу породице и потомци убијених, па је село "живо" само та два дана.

Фото: СРНА

Тринаест Драшковића, мјештана тог села, махом цивила, страдало је тог дана, а њихови посмртни остаци сахрањени су тек годину касније.

Тридесет година је прошло и скоро су сви заборавили ове жртве, само чланови њихових породица долазе, сумњајући да ће правда икад стићи починиоце.

Разочарани су што се ни власт, ни организације проистекле из задњег рата, а нарочито правосудне институције не интересују за овај злочин.

Радоје Драшковић је на Илиндан 1992. године у том крвавом налету муслиманских снага изгубио оца.

- Они су били вече прије у једној штали у селу, јер нису смјели да ноће у кућама. Чули су да је Трново пало и рано ујутро су кренули да бјеже, јер су хтјели да се домогну Калиновника. Муслимани су направили чеке и барикаде и побили их. СИПА /Агенција за истраге и заштиту/ је узимала изјаву од мене, ја сам дао исказ онако како је моја мајка причала, која је успјела побјећи иако јој је сукња била изрешетана - прича Радоје.

Владе Драшковић, слабо покретан и скоро слијеп старац изгорио је у родној кући. Његов унук Радмило, који је изгубио и мајку тог дана на Осијама, а оца у Сарајеву, каже да злочинци нису бирали мету, већ су редом палили и убијали.

- Деда је имао 89 година, изгорио је у кући, мајку су убили код гробља, а оца су одвели муслимаски борци и убијен је на тешким мукама ни крив ни дужан. Нико за ово није одговарао. За убиство мога оца и још 20-30 људи, колико их је већ било, одговарао је човјек који је добио 15 година затвора - каже он.

Према његовим ријечима, за ово нико неће одговарати, таква је политика данас.

На кућном прагу је изгорјела и Даница Драшковић која је била 1907. годиште и која, такође, није успјела побјећи.

Своје родитеље из сусједног села Локвице, Неђо Мијатовић је успио ноћ прије евакуисати, иако је стигла дојава да долази појачање.

- Стари људи повјероваше да ће стићи појачање и вратише се иако су били кренули у збјег. Треба и ово нагласити, било је поштених муслимана који су дошли и рекли да се спрема офанзива, да су дошли неки људи са стране, тако ми је отац пренио и не могу рећи што нисам видио. Зато сам ја прије одвео родитеље, међутим, моји кумови Драшковићи су остали и страдали - каже Мијатовић.

Осим стрица Радована, Срђан Драшковић је изгубио бабе и дједове, а веома је разочаран да се након три деценије нико кривично није гонио због тог догађаја, што је за сваку осуду.

- Поред страдања цивила, трагедија је што се ни тридесет година након тога не зна ко је извршио злочин. Заправо знамо, али ти људи никад нису процесуирани и оно што је поражавајуће јесте што се родбина окупља, а потрага за истином остаје недовршена прича. То је за осуду што се више не придаје значај овим стварима - наглашава Срђан Драшковић.

Парастос је служен за све Србе из Осија и околних села који су страдали у Одбрамбено-отаџбинском рату, као и борце који су погинули у овом крају.

Поред Драшковића, погинули су чланови породица Пржуљ, Вујичић, Томовић, Крстовић, Драговић, Вучетић, Тодоровић, Калајџић, Регоје, Ковачевић, Бјеловић, Говедарица, Станковић, Бјелица, Глоговац, Гавриловић, Јокић, Симанић, Мишур, Елез и Перишић.

Покољења ће памтити овај злочин над цивилима у Осијама, обиљежаваће парастосима датум њихове смрти, чувати од заборава и његовати сјећање на недужне жртве, међутим, и све надлежне институције и удружења би требали да се потруде и евидентирају и процесуирају злочинце како би правда кад-тад била задовољена, поручено је са овог скупа.