Превођење је племенити доказ постојања
Књижевна награда Славитјуд основана је са циљем да француској јавности, кроз преводе, представи нову генерацију словенских аутора, али и да открије младе француске ауторе словенског поријекла. Ово престижно културно признање припало је ове године бањалучком књижевнику Бериславу Благојевићу.
Берислав Благојевић је одрастао и школовао се у Броду, Панчеву и Бањалуци. Магистар је географских наука. Благојевић је првенствено прозни писац, али пише и поезију, есеје и књижевну критику. Његова најважнија дјела су: Револуционар (кратке приче, 2012), Тиши од воде (роман, 2013), Ми у магли (поезија, 2015), Бумеранг (роман, 2016), Упознајте Гагарина, најшашавијег пса у свемиру (илустровани роман за дјецу, 2019), Монумент (кратке приче, 2020).
Награду Славитјуд добио је за збирку прозних минијатура "Носталгија за непостојећим", објављену у издању бањалучке издавачке куће Имприматур. Вијест о додјели награде нужно са собом вуче питање односа према тој конкретној награди, али и наградама уопште. Ово није прво значајно признање које је Благојевић добио, али јесте посебно по томе што има врло значајну међународну димензију, у смислу отварања прозора према књижевној публици француског говорног подручја.
Благојевића свако признање, па тако и ово, радује и обавезује истовремено.
Сматра да је специфичност ове награде чињеница да ће збирка бити преведена, промовисана и дистрибуисана у Француској и то је, каже, заиста фантастична ствар. Књижевност с ових простора је и раније била релативно мало превођена, па је ово што чини Славитјуд у овом и оваквом времену можда још већи подвиг. Не очекује ништа више од те изузетне могућности да франкофони читаоци имају прилику да се упознају с његовим дјелом. Искуство које је имао с преводом романа "Тиши од воде" на италијански језик било је такође сјајно. Ова књига је тамо доживјела два издања, а "код куће" само једно.
Његове кратке приче, којима је ступио у домен књижевних аутора, су према мом скромном читалачком утиску изузетно утопљене у поетско. Тај утисак сјеновите лирске атмосфере читаоци могу посебно да стекну ако уроне у свијет који је исплео у збирци "Носталгија за непостојећим". Она одражава врло кохерентан однос према свијету. У њој као да жели напасти, да парафразирамо Кафку, пресудно обиљежје свијета, трошност.
Већина прича писана је током 2020. године, ломне и превратничке у разним сферама живота. Отуда у причама и таква атмосфера, потреба да се још више бавимо собом, судбином човјековом, његовом осјећајношћу и душом. Свијет се, Благојевић каже, увијек мијења, мијењао се и раније, али не треба жалити што свијет какав смо познавали иде према свом крају. Треба жалити што промјене које долазе нису промјене набоље. Никад више резолуција, политичке коректности, закона и одредаба која штите људска права, а никад мање Човјека и човјечности. У том смислу, желио је да овим причама макар мало укаже на овај парадокс.
У Благојевићевој литератури веома су присутне референце, књижевне и уопште културолошке. Чини се да, као да професор географије исцртава неку властиту имагинарну карту зарад властитог сналажења или биљежења идејних предјела кроз које је прошао. На питање које би књижевне и друштвене утицаје истакао као евентуалне кључеве читања Носталгије, каже да је од свих, ова збирка најмање оптерећена историјом и географијом. Међутим, и поред тога у њој су видљиве неке референце на историјске догађаје, па и на географски простор. Судбина човјека у различитим околностима, у свакодневним ситуацијама, било је оно што га је највише занимало. Ово се нарочито односи на голему отуђеност, на парадокс самоће у глобализованом свијету, на старе, болесне, дјецу у сиротиштима, на концу, на осјећаје животиња у том и таквом свијету. Једини кључ за читање, ако је уопште умјесно да говорим о томе, било би посједовање емпатије. Књижевних утицаја има свакако, што свјесних, што подсвјесних, али можда би једно име могло да се издвоји – Давид Албахари.
Носталгија за непостојећим објављена је у издању Имприматура, издавачке куће која је сама по себи један дирљив издавачки напор, без којег можда не би било ни ове награде. Благојевић ради као библиотекар у Народној и универзитетској библиотеци Републике Српске, те отуда може о нашем издаваштву говорити унутар два координатна система. За Имприматур сматра да се може рећи да је чудо, али исто тако и за Императив или за часопис Бокатин Дијак из Лопара. Жели да каже да упркос свему, ми и даље имамо потенцијал да урадимо добре ствари, на високом естетском и вредносном нивоу. Тако посматрано, ситуација код нас јесте тешка, али није изгубљена. И то што је добро треба његовати, подржавати и надограђивати. Добрих и лоших књига (ових других неупоредиво више) има у било којој земљи, само што смо ми мало тржиште и са мањим бројем квалитетних аутора. Но, то је, чини се, чисто демографско питање.
Превођење је, и поред напора уложених протеклих година код нас, још увијек простор на коме има много тога да се уради. Ова награда је диван повод за истицање важности улагања у тај домен наше културе, који је попут воде за осјетљиву биљку.
Благојевић сматра да би највећи помак био када би се иностране издавачке куће јављале на неке конкурсе и тамо преводиле и промовисале нашу књижевност. Књижевност, тачније читање, није тек убијање доколице, то је културна размјена која оплемењује. Истиче да, као медијум, књига још није потпуно изгубила ту моћ преноса информације и вјерује да би се превођењем добре литературе на друге језике добило много у контексту бољег разумијевања и прихватања различитости. На многе начине је могуће доказати своје постојање другима, а један од најљепших и најплеменитијих је превођењем неког књижевног дјела.
Ернест Завила, уредник редакције Културног програма РТРС