Комедија "Светозар Трећи" на сцени Градског позоришта у Фочи
Ова вишеструко награђивана комедија о српском сељаку у позним годинама, који је доживио колиничку смрт и имао прилику да чује колико својим најближим уистину недостаје, односно не недостаје, насмијала је фочанску публику и натјерала да се замисли о непролазним вриједностима и суштини живљења.
Перковић је за Срну рекао да је Светозар, којег он тумачи, имао прилику да чује и види оно што не би требало да чује и види.
- Како њега виде и коментаришу његови синови и жена, на који начин желе да га сахране, што га највише и боли, јер је он замислио своју сахрану другачије, а они хоће да то све исфушере - навео је Перковић.
Он је додао да највећа комедија настаје када се Светозар пробуди и врати се у живот, а укућани и родбина се још више уплаше него када су мислили да је умро.
Перковић констатује да све чека два метра са метар и да Светозар у овом брзом времену живљења поручује да људи морају водити рачуна да не оцрне своју душу и да науче да раздвоје важно од неважног.
- Душа је оно једино што остаје послије нас и једино што се рачуна - истакао је Перковић.
Представа исмијава и осуђује дволичност у људима, а настала је према тексту "Кад умрех ономад" Љиљане Браловић и у режији Михаила Костадинова.
Перковић је навео да данашњи начин живљења води ка индивидуализму, од којег долази и отуђење међу људима, али да је у природи човјека да не буде сам, па вјерује да ће се све то вратити и да људи то полако схватају.
Додатна вриједност представе је језик на којем је испричана, јер Светозар говори ијекавицу са доста архаизама.
- Доста старијих људи у Шумадији је говорило раније ијекавицу и то се временом некако губило. Чак и мој деда је говорио ијекавицу и моја бака и дан данас говори, али зато моја мајке не говори. Генерацијски је то нестајало и то је још једна дргоценост овог текста јер настоји да то очува и у Србији, многе ствари лепше звуче када се говоре ијекавицом - рекао је Перковић.