Каран: Дејтонски мировни споразум - једини могући нормативни оквир за заједнички живот који нема алтернативу
- Дејтонски споразум је тада представљао одраз реалних друштвених односа и околности које су биле 1995. године, а које се ни након 27 година нису промијениле - указао је Каран у ауторском тексту за Срну.
Новинска агенција Републике Српске - СРНА ауторски текст професора Карана преноси у цијелости:
Споразум јесте донио мир, али и концепт уставног уређења новоформиране заједнице заснован на односима три конститутивна народа и два ентитета кроз успостављен баланс друштвених односа, равноправности, паритета и консензуса као гаранције суверенитета сваког од носилаца – конститутивног народа и ентитета, те федерални облик државног уређења као једини могући облик артикулације и конституционализације државне власти који омогућава реализацију тих принципа.
Одмах након доношења Дејтонског споразума, дио међународне заједнице, прво преко високог представника, а касније и Уставног суда БиХ, ушла је у фазу разградње посебно Устава БиХ без његове формалне промјене. Покушај да се неуставним и незаконитим путем нарушавају ти принципи и баланси мултиетничког, федералног, сложеног друштва у правцу насилне, вјештачке, унитарнограђанске промјене природе облика државног уређења БиХ, не само да није могућа већ представља и основни разлог нестабилног и неефикасног друштва, нефункционалне државе.
Уставни поредак који би противријечио и био у нескладу са реалним друштвеним односима јесте проблем и неостварив је. Теза да је устав разлог неуспјешне државе је маска иза које се крије превасходно политика бошњачке политичке елите за апсолутном доминацијом и својатањем БиХ. Вашингтонским споразумом су "ријешили" храватско питање, а негацијом Дејтонског спразума "ријешили" би и српско.
Одузимати Републици Српској њене примарне уставне надлежности, те минимизирати утицај и значај њених институција проистеклих из њене суверености као федералне једнице и капацитета унесених у новоформирану државну заједницу, није само неуставно, већ за заједницу крхких темеља и опасно. У исто вријеме противно реалним потребама, а зарад пуког "јачања" заједничког нивоа, као печурке послије кише ничу непродуктивне, непотребне, скупе, без уставног основа силне агенције које су постале баријера и препрека функционисању уставних ентитетских институција.
Институције Републике Српске активно дају легалан и легитиман отпор таквим неуставним и незаконитим насртајима на њен суверенитет, субјективитет и независност у уставом одређеним односима унутар БиХ.
БиХ је, на принципима самоопредјељења Републике Српске, створена системом агрегације, односно спајања двије државе, те је савим природно да државе, које су БиХ дале дио свог вањског суверенитета, задрже највећи дио својих надлежности, односно унутрашњег суверенитета.
Република Српска неће дати накнадни легалитет неуставним и наметнутим законима, иза Српске стоји Устав, уставност и законитост, владавина права и правна држава. И више од тога, државотворни капацитет српског народа унесен је са Републиком Српском у моменту доношења Дејтонског споразума, посебно унесен у уставне одредбе Устава БиХ. Политички отпор подразумијева национално и политичко јединство кроз институције Републике.
Дерогирање уставне позиције Републике Српске и федералних односа, тенденције у правцу централизације, унитаризације, квази грађанског типа, пут је распада. Уставни односи нису препрека и таква замјена теза је опасна и манифестује се вулгаризацијом уставних норми извлачећи из њих суштину /примјер Жељко Комшић/ при чему уставна норма постаје тек слово на папиру.
Данас, 27 година касније на сцени имамо концепт политичког сукобљавања кроз развијање федералних, односно конфедералних елемената који су оригинерни и уставни, са једне стране, те унитарних и централистичких са друге стране, а који су неуставни и притиврјечни друштвеној, дејтонској стварности. Начин на који се ти процеси одвијају, временски проток и неизвјесна будућност јесу спецификум БиХ.
Већина анекса Дејтонског општег оквирног спразума за мир је конзумиран, дјеловање међународног фактора је сувишно, одржавају статус протектората и фактор су дестабилизације. Прекомпозиција уставом утврђених надлежности и промјена Устава БиХ без фактичке промјене резултат је њиховог рада. Они су симбол протектоване државе, старатељ и тутор, те са Уставним судом БиХ употпуњује слику несуверене, неефикасне државе.
У недостатку ваљане уставне и политичкоправне аргументације, а у намјери критике етно-ентитетских основа федералног државног уређења, као идеално се чини позивање на демократију при чему се етно-ентитетско представља као недемократско у основи. Заговарање принципа један човјек један глас у плуралном бх друштву је тоталитарна унитарно-грађанска идеологија скривених намјера доминације.
Мировним споразумом је установљена асиметрична конфедерално-федерална сложена држава, високоаутономних, на етницитету базираних ентитета и са централним институцијама ограниченог, али довољног међународноправног капацитета.
Тај концепт је гаранција равноправности свих. Брана од даљег урушавања дејтонског концепта је универзално право на самоопредјељење као начело заштите народа да одреди своју судбину. Судбина Дејтонског споразума, посебно Устава је одређена и могуће су измјене само ако се, у духу унутрашњег повјерења и уставних процедура, сагласе конститутивни Срби, Хрвати и Бошњаци. До тада, Дејтонски споразум треба примјењивати, а не мијењати, он није експеримент.
БиХ није зрела за распакивање Дејтонског мировног споразума. Не постоји изговор за промјене које су супротне самом бићу заједнице, које би нарушиле унутрашњи баланс, федералне односе, етно-ентитетску основу, равноправност конститутивних народа и грађана.
БиХ са свим својим потешкоћама створеним на основу вјерских, националних и историјских разлика, дејтонским принципима и унутрашњим консензусом може остварити правилну равнотежу демократске заштите индивидуалних права и слобода, с једне, и права конститутивних народа, с друге стране.
Држимо се и даље тог Дејтонског уставног концепта, примјењујмо га и не мијењајмо јер и данас, 27 година касније нема алтернативу.