Ковачевић: Фантазмагорија у остварењима која сам радио данас постаје реалност
- Награда ми је изузетно значајна из више разлога. Један од њих је што се догађа у овом дивном филмском граду који је Емир саградио, гдје други у своје време не би ни прошли, а ово је признање за мој рад више од 50 година. Посебно ми је драга, јер је од мог дугогодишњег пријатеља Емира Кустурице с којим сам доста радио и обавезује ме да и даље радимо, ако је икако могуће да претекнем и будем жив, а то се морам потруди - казао је Ковачевић.
Он је навео да се, гледајући омаж себи на Кустендорфу - кратке инсерте из филмова за које је писао сценарио, зачудио колико је у тим филмовима рата.
- Фатазмагорија којом смо се бавили, нарочито у “Андерграунду“, више није на нивоу маште, већ све више личи на документарни филм. Оно што смо радили као метафору постаје све више реалност - рекао је Ковачевић.
На питање да ли му стварност и даље даје довољно материјала за писања, Ковачевић је казао да се “стварност данас убрзава и добија апокалиптичан смер, да га данашњи трагични догађаји подсјећају на сцене из филмова које је радио и на почетке Првог и Другог свјетског рата“.
- Човјек мора бити оптимиста, а у овим временима је то много тешко. Треба вјера и човек мора да моли Бога да све што се догађа не буде опет повод за неке нове трагичне приче и трагичне филмове. Не знам шта се догађа са људима и са историјом, да нико ништа никад није научио, а историја служи као књига да се прочита и заборави, што је трагично - навео је Ковачевић.
Он је рекао да је требало да научимо, прије свега, да се проблеми могу решавати без насиља и да би нове генерације требало научити да је мир лепши од било ког рата.
- Врло мали број људи на планети је власник наше судбине. Застрашујуће је да 20, 30 људи на највишим позицијама може да нанесе страшно зло планети, а сви ми остали, нас осам милијарди, молимо Бога да они устану расположени једног дана који би могао да буде катастрофалан - рекао је Ковачевић.
Он је подсјетио да у историји ратова постоје кратки периоди мира и тад се смишља ново оружје, да рат има 1.000 мотива, а један од најстрашнијих је неконтролисана власт појединаца.
- Ми смо се у Србији науживали ратова. Само у 20. вијеку сведоци смо два свјетска рата, три балканска и овај што су нас частили па гађали - да не заборавимо 20. вијек... је ли то није било довољно - запитао је Ковачевић.
Он је додао и да је умјетност врло често једна врста лијепог сјећања.
- Апсурдно је што се послије рата пишу романи и снимају филмови, а то не читају нити гледају они који су већ спремни за рат, незаинтересовани или су врло често неписмени - казао је Ковачевић.
Он се зачудио колико у његовим ранијим сценаријима и инсертима из филмова има енергије, сукоба, али и љубави и мржње.
- Људи на пећинским сликама у слободно вријеме лове једни друге, то је било прије 40.000 година. Људи се у суштини нису промијенили - закључио је Ковачевић.
Он је казао и да тренутно пише приче које га подсећају на догађаје и пријатеље којих одавно нема, са којима је радио и да не бих волео да се забораве.