Благојевић: Пошасти савременог права
Текст професора Благојевића преносимо у цијелости:
Од разарања Социјалистичке Федеративне Републике Југославије па све до данас може се, у континуитету дужем од тридесет година, пратити не само насилни процес разарања бивше заједничке нам државе, већ и разарање међународног права. Цијели тај процес има такав садржај да се за њега с правом може констатовати како је ријеч о правој пошасти савременог права, будући да пошаст у најопштијем смислу, који важи и на терену права, значи опасну, погубну заразну болест, а у преносном смислу пошаст значи несрећу и пропаст.
Међутим, као што се патологија људског организма не може у потпуности и правилно објаснити без претходног познавања анатомије здравог организма, тако се ни тврдња да смо савременици патологије савременог права, и зашто је ријеч о правој пошасти, не може разумјети без познавања елементарне анатомије унутрашњег и међународног права. Ево, стога, те здраве анатомије, казане на језгровит начин.
Здрави организам савремене државе темељи се на једној од најважнијих нормативних функција њеног устава, а то је функција конституционализације државне власти. Ту функцију устав, којег доносе само надлежни државни органи а не појединац, остварује нормативним уређивањем односа између појединих органа државе, као и прописивањем људских и грађанских права и слобода, чиме се уређују правни односи између државе и појединца. У сложено уређеним државама, у којима не постоји само једна државна организација него их има најмање три, устав има и додатну нормативну функцију, којом прописује шта су уставне надлежности савезне државе, а шта су уставне надлежности њених федералних јединица.
Због тога се за ове државе с правом каже да је у њима сувереност не један централни, него полицентричан појам, с обзиром на то да савезна држава може вршити само оне државне функције, и у том смислу бити суверена према унутра, које јој је прописао савезни устав, док остале државне надлежности врше њене федералне јединице, усљед чега су и оне суверене у пољима која им је дао савезни устав.
Уређујући односе између државних органа, а у сложеним државама и односе између сложене државе и њених федералних дијелова, устав то чини тако што одређује њихова међусобна права и обавезе, док на другој страни, прописујући слободе и права појединца, устав уређује и односе између човјека и тих државних органа, а тиме и државе у цјелини. Код ових потоњих односа, на релацији држава - човјек, уставотворац и законодавац морају још водити рачуна и поштовати и међународне уговоре, споразуме, конвенције, пактове и друге изворе међународног права које су прихватили и тиме их преузели у сопствени правни поредак, а којима су на међународном плану уређена људска права и поступак њиховог остваривања и свеколике заштите.
Такав начин нормирања представља својеврсне границе до којих могу међусобно ићи државни органи, односно савезна држава и федералне јединице, на једној, те држава и човјек на другој страни. Чим се пређу те границе, долази до повреде устава, због чега се уставом (и другим прописима донијетим у складу са уставом) прописују органи (међу којима је уставни суд један од најважнијих), као и дјелотворна правна средства и поступак помоћу којих се превенирају и(ли) санкционишу неуставна и незаконита понашања, ма од кога долазила.
Цјелином свега наведеног устав остварује своју функцију конституционализације државне власти. Њу је прегнантно изразио проф. др Ратко Марковић, рекавши: "...основна функција устава је да искључи самовољу државне власти и заведе владавину објективног права. Кад постоји устав, носиоци власти више нису свемоћни него је сва њихова моћ одређена, а они је могу вршити само у границама устава".
Е управо на овај начин, који често губе из вида правници окренути у највећем дијелу стварању и примјени државног права, стоје ствари и на терену међународног права. Наиме, баш као што устав има нормативну функцију конституционализације државне власти, и на терену међународног права постоји такав акт чија задаћа је да искључи самовољу у односима између држава, заводећи владавину објективног међународног права. Тиме се, попут устава у држави, омогућава да државе у међусобним односима не буду свемоћне него да им моћ у тим односима буде унапријед одређена и да је врше само у границама тог акта.
Тај акт у међународном праву представља Повеља Уједињених нација. Врховност Повеље УН у међународном праву произлази из њеног члана 103. којим је прописано да у случају сукоба између обавеза чланова Уједињених нација на основу те Повеље и њихових обавеза на основу било којег другог међународног споразума, превагу ће имати њихове обавезе из Повеље.
То у пракси значи да када се, као у случају БиХ, неке државе удруже па се договоре, као у Бону 1997. године, да оне управљају Босном и Херцеговином, иако је она држава и једнако суверена у својим пословима као што су и те државе у својим, онда тиме све оне крше Повељу УН, јер та Повеља прописује (у члану 2) да се међународно право темељи на императивном општем начелу суверене једнакости свих држава, усљед чега ништа не овлашћује УН, све њене органе, као и све њене државе чланице да се мијешају у послове који по својој суштини спадају у унутрашњу надлежност државе.
Ово стога што је, досљедно наведеном општем императивном начелу, свака држава, па и БиХ, једино надлежна да само она, њене надлежне државне институције, суверено правно уређује било које своје унутрашње питање, и да у том правцу доносе свој устав, законе и друге правне акте. А санкција за повреду ове темељне норме међународног права је прописана у већ споменутом члану 103. Повеље УН, као и у члану 53. Бечке конвенције о праву међународних уговора.
Према овом потоњем члану, ништав је сваки уговор, дакле и они тзв. Бонски закључци који нису ништа друго до међудржавни уговор из децембра 1997. године о колонијалном управљању над БиХ, који је у тренутку склапања супротан императивној норми општег међународног права. При томе, у сврху ове Бечке конвенције, императивна норма општег међународног права је норма коју је прихватила и признала читава међународна заједница држава као норму од које није допуштено никакво одступање, а такве норме су суверена једнакост свих држава, односно забрана мијешања у унутрашње послове државе.
Да ове правне норме не би остале само пуке прокламације, међународно право прописује институцинонална јемства и правна средства за њихово остваривање. Она су садржана у Статуту Међународног суда правде који, у члану 36, прописује да се надлежност тог суда простире на све спорове, а то значи на свако питање међународног права.
Дакле, Међународни суд правде је надлежан да суди о сваком питању међународног права, у која несумњиво спада и питање кршења императивног општег начела једнаке суверености држава и забране мијешања у унутрашње послове било које државе. То даље значи да је овај суд надлежан да суди и по евентуалној тужби против свих оних држава које су у децембру 1997. године у Бону себи противправно дале право да крше суверенитет БиХ, тиме што ће оне путем високог представника управљати Босном и Херцеговином као да је она њихова колонија, а не држава чланица УН-а.
Друга је ствар што неке снаге у БиХ, којима њена колонизација одговара јер је то начин да се обрачунају са Републиком Српском и униште је, не дају своју сагласност да БиХ поднесе Међународном суду правде такву тужбу против држава које су наметнуле своје Бонске закључке. То није проблем међународног права.
Тако, дакле, стоје ствари када је ријеч о анатомији здравог организма међународног права. Све је, дакле, ту кристално јасно па зато не треба призивати појединца, нити он има право на то, да држави намеће свој вољу као закон, јер за такво нешто нема ниједног правног основа, како у Уставу БиХ и Дејтонском мировном споразуму, тако ни у међународном праву у цјелини. Краће речено, таквог основа нема нигдје. Све и да је господин Кристијан Шмит високи представник, у складу са Анексом 10 Дејтонског споразума. А није.