Сребреница: Парастос тројчинданским жртвама усташког злочина
Из општинског Одбора за обиљежавање годишњица српског страдања саопштено је да је предвиђено да парастос убијеним цивилима почне у 10.30 часова.
Биће прислужене свијеће, одата почаст страдалима и положено цвијеће код спомен-крста, који је 2019. године подигнут код спомен-костурнице.
Злочин у Сребреници почињен је 14. јуна 1943. године, односно други дан Тројчиндана, а у оближњим селима Залазје и Витловци дан касније, 15. јуна или трећи дан Тројица.
Познавалац новије сребреничке историје, недавно преминули Милош Николић, чијег су дједа Јову убиле усташе другог дана Тројчиндана 1943. године, раније је говорио за Срну да су комунистичке власти прикривале истину и навођење имена жртава тог злочина, иако је свима било познато да су јединице НДХ монструозно побиле српске цивиле на њиховим огњиштима.
- Они су убијени само зато што су били Срби и никакво њихово идеолошко опредјељење није било разлог за почињени злочин, јер нису припадали ниједној партији или покрету - указивао је Николић.
Он је пренио да му је о тим злочинима причала комшиница Милена Јовановић која је скривена гледала шта усташе раде, али је, на срећу, преживјела јер је нису открили, а усташе су све остале мјештане, које су стигли, свирепо убили.
У Сребреници су усташе тога дана, према њиховим писаним документима, убиле више од 155 српских цивила.
- нЗаједно са њима убијена је и породица једног Јевреја стоматолога и породица једног муслимана - предсједника суда у овом мјесту, који је био ожењен Српкињом - испричао је Николић, чији је дјед Јово са снахом Василијом и петочланом јеврејском породицом убијен у кући у којој је живио и која је још свједок тог злочина.
Кућа Николића је остала једина од кућа у којима су усташе убијале и клале српски живаљ. У тој кући је за вријеме владавине Аустро-угарске над БиХ била пошта. Након Милошеве смрти у кући више нико не живи.
Убијена јеврејска породица, према Николићевим сазнањима, била је у сродству са књижевником Исаком Самоковлијом.
Николић се годинама интересовао и прикупљао податке о овом страдању и рекао је да тачан број жртава никада није утврђен, али је двије године прије смрти дошао до податка, који није нигдје помињан, да је овдје убијена Зорка Бурлица из Власенице са петоро дјеце и мајком Мартом Васић.
Након почињеног злочина у Сребреници, у селу Залазје је наредног дана убијено још 97 Срба, а према неким подацима 107, међу којима 45 чланова породице Ракић, 16 Максимовића и 15 Драгичевића.
У документима НДХ наводи се да је Францетићев легионар, усташки сатник Јосип Корелец, због погибије свог брата у борбама код Сребренице, наредио да се изврши одмазда и предводио је масакрирање које су усташе, уз помоћ неких домаћих присталица муслимана, свирепо починиле над српским цивилима.
- Убијали су све Србе које су затекли у кућама. Страдале су комплетне вишечлане породице Стевановић, Крстић и друге. Убијено је пет чланова породице пекара Остоје Стевановића, као и 15 цивила из сребреничког села Брежани, који су се тог дана затекли у Сребреници. Међу убијеним није био ниједан војник, а цивили су убијани монструозно на различите начине - причао је Николић.
Према његовим ријечима, плоче са именима настрадалих налазиле су се у сребреничкој цркви, али су у посљедњем рату полупане и нестале јер су тако потомци српских убица хтјели да избришу историјске чињенице и памћење о српском страдању на овом простору.
Број и имена свих страдалих тог 14. јуна 1943. године на овом подручју никада није тачно утврђен, али се зна да је након Другог свјетског рата усташки официр осуђен у Загребу и кажњен симболичном затворском казном за злочин који је починио и убрзо ослобођен.
Према Николићевом свједочењу, тијела убијених су накнадно сакупљена и била су бачена и дјелимично затрпана у јаму на локацији данашње полицијске станице, одакле је, приликом изградње колектора, дио посмртних остатака 1971. године пренесен у ову костурницу, а дио из других јама никада није пренесен и достојно сахрањен.
Након свирепог злочина почињеног у Сребреници, сљедећег дана, трећи дан Тројчиндана, усташе су направиле покољ и у српском сребреничким селима Залазје и Витловци, гдје су убили и поклали више десетина мјештана.
Тијела убијених Срба у Витловцима и Залазју сахрањена су у спомен-костурницу у том селу, поред које је још једно спомен-обиљежје погинулим Србима из Залазја и околине, које су муслиманске снаге, односно потомци усташа, тројчинданских кољача из Другог свјетског рата, побиле на Петровдан 1992. године.
Према званичним подацима, у Сребреници и на Залазју прије 80 година убијено је 229 Срба, од којих је 80 дјеце, а према незваничним подацима, за та два дана у Сребреници и околним селима убијено је више од 250 српских цивила.
Николић је подсјећао да су у Другом свјетском рату нестала сва српска села на ширем подручју сребреничке мјесне заједнице Сућеска, као што су Слатина, Липовац, Жедањско, Шушњари и још неки српски засеоци.
Српска имања су након рата запосјели и присвојили муслимани, а за нестанак њихових власника никада нико није одговарао.
Према Николићевим ријечима, комунистичка власт је овај злочин занемаривала, жртве назвала припадницима антифашистичког отпора, иако се радило о српским цивилима, који нису имали везе са било каквом идеологијом.
Да је ријеч о фалсификовању историјске стварности, показује сачувани рељеф на комунистичком споменику на којем су приказани Нијемци који убијају партизане, што је неистина, јер овдје уопште није било Нијемаца, него су комшије-усташе побиле српске цивиле.
Николић је предлагао да коначно треба да се уради плоча са именима убијених српских цивила и постави код ове спомен костурнице. Он је указивао да Бошњаци своје жртве укопавају само идентификоване и да и Срби треба то да учине, да се опет овим жртвама не би дала нека лажна етикета.
Историчар Драга Мастиловић је на промоцији зборника докумената "Злочин геноцида над Србима у Сребреници у Другом свјетском рату" прије двије године у Сребреници рекао да је ту била јасна намјера да се Срби униште и биолошки нестану са тих простора јер су убијана дјеца и жене.
Мастиловић је ту тврдњу аргументовао пронађеним документима у Архиву БиХ о вјештачењу које је обављено неколико дана након тројчинданског злочина, а који су деценијама скривани од јавности.
Ријеч је о обављеном увиђају и вјештачењу начина убистава и идентификацији жртава, које је обавио стручни тим предвођен судијом Вејсилом Хаџибегићем, који је вјероватно сарађивао са комунистима и један примјерак записника сакрио и сачувао.
Из тих докумената дошло се до имена 229 убијених, а велики број њих није било могуће идентификовати.
Ту се налази и списак припадника усташке 29. бојне која је извршила покољ за који није изречена казна, а тадашњи закључак усташког суда у Сарајеву био је да се обуствљају све даље радње на том случају.
До сазнања и истине о овим жртвама се ипак дошло, и изнад некадашње "партизанске" костурнице 2015. године подигнут је крст, а 2019. године и спомен-плоча на којој су уписани подаци о жртвама и починиоцима тог злочина.