Да ли је и како "процурила" пресуда у случају "Ковачевић"?
Текст Игора Поповића, објављен у колумни на блогу Европског часописа за међународно право, преносимо у цијелости:
Била је недјеља када је Istraga.ba босанскохерцеговачки медиј, објавио сензационалну вијест - Европски суд за људска права уважио је тужбу Славена Ковачевића, политичког савјетника Жељка Комшића, члана Предсједништва БиХ.
Вијест је накнадно поново објављена на енглеском.
Зашто је ова вијест била тако чудна? Зато што је Истрага свој чланак објавила два дана прије него што је пресуда објављена путем базе података Европског суда за људска права и зато што је из тог извјештаја било јасно да је Истрага имала увид у пресуду, или можда сажетак пресуде и да је прецизно познавала образложење одлуке.
Укратко, пресуда Суда је процурила, а једино мјесто одакле је могла да процури је сам Суд. Ово је, колико знам, први пут у историји Суда. Предмет овог поста није анализа пресуде о њеној меритуму, већ цурење.
Ковачевић је поднио пријаву као бирач, наводећи да га политички и изборни систем у БиХ дискриминише у том својству, а не као кандидата. Предмет пријаве је, дакле, било активно бирачко право, посебно у односу на колективног шефа државе (Предсједништво БиХ) и један од домова Парламента БиХ – Дом народа. Овај случај се донекле разликује од претходних пресуда (почев од Сејдић-Финци) против БиХ у вези са изборним правима и пасивним бирачким правом. У тим случајевима, подносиоци представке били су дискриминисани јер нису могли бити бирани у различите органе БиХ због своје етничке припадности (или не-припадности) и/или мјеста становања.
"Истрагин" чланак вјерно описује неке од параграфа пресуде Ковачевић. То врло снажно указује да Истрага не само да је била упозната са исходом случаја, већ је имала увид и у образложење, односно сажетак образложења пресуде. Али, у чланку се указује и да Суд даје неке експлицитне налоге БиХ (нпр. једној изборној јединици за избор Предсједништва) како да реформише постојећи систем, док објављена пресуда доноси нешто другачије схватање. Није било тако експлицитних судских налога. Суд је утврдио повреду забране дискриминације по основу етнотериторијалног принципа. Дакле, чланак "Истраге" није сасвим тачан опис пресуде, али је укупна оцјена да је медиј, без икакве сумње, прочитао пресуду прије објављивања. Исте вечери "Истрага" је емитовала емисију уживо у којој је, између осталих, гостовао и господин Ковачевић (подносилац пријаве). Домаћин и гост коментарисали су одлуку и њене импликације на правни и политички систем БиХ. Све ово била би уобичајена политичка и правна расправа, да није било једне ствари – пресуда у том тренутку није објављена јавно.
У првим минутима емисије водитељ каже да је "Истрага" упозната са садржајем пресуде. Подносилац пријаве напомиње да га је Европски суд за људска права обавијестио путем мејла да ће пресуда бити објављена у уторак и да ће му оригинална копија бити послата поштом. У том тренутку водитељ прекида господина Ковачевића и наводи да "Истрага" има поуздане информације [о пресуди и њеном садржају], да подносилац представке још није примио пресуду, али да има информација да је пресуда пресуђена у његову корист. У том тренутку господин Ковачеви напомиње да је обавијештен да је добио случај. Не каже ко га је обавијестио (није Европски суд за људска права сигурно), али признаје да је био свјестан своје побједе. Закључак је да су и медији и подносилац представке били упознати са исходом случаја, а медији су били упознати са образложењем суда. Треба напоменути да је господин Ковачевић рекао да не зна шта је тачно наведено у пресуди.
Опет, овдје је проблем у чињеници да се водила опсежна дискусија о пресуди која није објављена и да је садржај пресуде очигледно процурио из Суда.
Вијећање, достављање и објављивање пресуда
Поступци вијећања, доношења и објављивања пресуда прописани су Пословником Суда (правила 22, 77 и 104А). Вијећу може присуствовати само одређен број људи, а пресуде се могу или изрећи на јавној расправи или саопштавати странкама. С обзиром да није било јавног оглашавања случаја Ковачевић, пресуда ће се странкама доставити поштом. Правила не дозвољавају странкама да буду обавијештене о исходу прије него што добију пресуду или прије њеног објављивања. Медији и сви други субјекти могу се упознати са исходом и образложењем пресуде приступом бази података Европскогсуд за људска права или читањем саопштења за јавност која садрже сажетке. Тиме је "Истрага" примила пресуду противно Правилима, а подносилац представке је о исходу обавијештен на начин који је у супротности са овим Правилима.
Дјеловати или не дјеловати?
Да ли уопште треба предузети било какву акцију због цурења? На пресуду су стигли бројни коментари, али о цурењу није било разговора. Једини изузетак, колико знам, био је кратак текст Вечерњег листа (хрватски медиј) у којем се наводи да су агенти БиХ написали приговор предсједнику суда. Свјестан сам да огромна већина оних који су изнијели своје мишљење о пресуди није упозната са правилима разматрања и објављивања Европског суда за људска права. Без обзира на то, не треба бити експерт Европског суда за људска права да би препознао да је необично да медиј има пресуду прије свих осталих и да је потпуно неприкладно расправљати о необјављеној пресуди коју нико други није могао да види.
Постоје два потенцијална метода помоћу којих су медији могли да добију пресуду: или је ИТ систем Суда хакован, или је неко у Суду пренио пресуду медијима. Претпостављам да је ИТ систем Европског суда за људска права заштићен високотехнолошким мјерама, па се окрећем другој опцији.
Суд треба да покрене истрагу о цурењу из најмање три разлога. Прво, инцидент подрива репутацију и интегритет Суда уопште. Ако цурење пресуде остане неистражено, то шаље сигнал да Суд толерише ширење пресуда кршећи своја правила. Као резултат тога, јавност може доживљавати Суд као неорганизовану институцију коју чине појединци који не поштују правила. Јавност очекује да ће судови, укључујући и Европскои суд за људска права, марљиво радити и поштовати законске и моралне прописе.
Друго, неко из Европског суда за људска права (инсајдер) прекршио је повјерење које постоји међу судијама и другим странама укљученим у разматрање и доношење пресуда. Правила налажу да само судије, чланови регистра (вјероватно правници задужени за тужене државе) и преводиоци могу учествовати у разматрању и на тај начин ове особе могу бити упознате са исходом. Сви функционишу у оквиру међусобног повјерења у складу са Правилима. Допуштајући цурење, неко је изневјерио ово свето међусобно повјерење.
Такав закључак одражава мишљење судија Врховног суда САД у недавном случају цурења. Нацрт мишљења Суда у значајном случају Добс (у вези са правима на абортус) је процурио и дистрибуиран на интернету. Наравно, Ковачевићева и Добсова цурења нису идентична; Добсово цурење је укључивало нацрт мишљења који је дистрибуиран два мјесеца прије званичног објављивања, у вријеме када је гласање судија Суда остало неизвјесно, док је Ковачевић процурио два дана прије званичног објављивања када пресуда више није била нацрт. Ипак, правила су прекршена у оба случаја. Судије Врховног суда САД су једногласно окарактерисале инцидент као "један од најгорих повреда повјерења у његовој историји". Недостатак повјерења може имати негативне посљедице на сва друга разматрања Европског суда за људска права Како судије и адвокати Секретаријата могу искрено да комуницирају једни са другима ако постоји забринутост да би њихови разговори или мишљења могли да процуре у штампу?
Треће, цурење информација само по себи подрива судски процес, посебно у случају Ковачевић. Врховни суд САД карактерише цурење информација о Добсу као "озбиљан напад на судски процес". Ако је неко из Вијећа заиста био укључен у ширење пресуде, забринутост у погледу непристрасности Суда је оправдана. Штавише, имајући у виду тврдњу господина Ковачевића да је о својој побједи обавијештен (вјероватно од неког другог, а не од новинара "Истраге"), онда ове забринутости постају још озбиљније.
Што се тиче непристрасности, добро је успостављена пракса да судови морају бити непристрасни, јер концепт "непристрасности означава одсуство предрасуда или пристрасности" . Суд тврди да "правда не само да мора бити извршена, већ се мора и видјети да је извршена". На крају, "оно што је у питању је повјерење које судови у демократском друштву морају да уливају у јавности". Затим, судије Европског суда за људска права полажу заклетву или свечану изјаву – морају да обављају своје функције, између осталог, непристрасно, дискретно и да чувају тајну расправе и повјерљиве информације (Правило 3 и Резолуција о судијској етици).
Закључно, Европски суд за људска права треба одмах да покрене истрагу и предузме све неопходне и разумне радње да утврди како је пресуда процурила.
Кораци које треба предузети
Након цурења информација о Добсу, Врховни суд САД одмах је покренуо истрагу која је трајала неколико мјесеци. Свеобухватно испитивање укључивало је интервјуисање запослених и судских ИТ система и уређаја, али починилац није могао бити идентификован. Ипак, главни циљ истраге треба да буде да покаже да је суд спреман да призна проблем, показујући свима да цурење информација неће бити толерисано. Сврха није нужно да се санкционишу одговорна лица (нпр. судија), већ да се очува интегритет Европског суда за људска права. Успут долази и санкција.
Које мјере се могу предузети,? Добсова истрага даје јасну директиву. Осим ових мјера, истражна комисија би Истрагу могла питати о извору. Они ће вероватно заштитити свој извор, што је њихово право (Препорука бр. Р(2000) 7 о праву новинара да не откривају своје изворе). Друго, истрага би могла да приступи подносиоцу представке да разјасни како је постао свјестан исхода случаја. Слично томе, требало би да буде интервјуисано особље Суда које се бави овом пресудом, а ИТ системи Суда провјерени.
Могуће посљедице
Двије значајне потенцијалне посљедице захтјевају пажњу. Прва се односи на потенцијално изрицање санкција одговорном(има). Једина поменута санкција за судије је разрјешење са функције (чл. 23. Европског суда за људска права и чл. 7. Пословника), за шта је потребна двотрећинска већина на пленарној сједници.
Друга посљедица односи се на утицај на меритум предмета. Пресуда није коначна, а Влада задржава право да тражи просљеђивање предмета Великом вијећу (правило 73), посебно зато што се предсједник вијећа (судија Кучко-Штадлмајер) није сложио по питању прихватљивости. Влада би могла изразити забринутост у погледу правилног спровођења правде, с обзиром на то да је пресуда процурила. Сама појава цурења не указује инхерентно на пристрасност Вијећа, али је управо због тога неопходна истрага – да би се утврдиле све релевантне чињенице. Ако се докаже да је подносилац представке повезан са цурењем, потенцијални исход могла би да буде пресуда да је злоупотријебио право на пријаву. Сходно томе, пријава би се могла прогласити неприхватљивом.
Закључак
Пресуда у случају Ковачевић заиста је важна за Босну и Херцеговину. Захтијева промјене у сржи државног апарата – њеног изборног и политичког система. Али оно што претходи меритуму је чињеница да је пресуда процурила. Јасно је да је дошло до кршења правила Европског суда за људска права. Нема сумње да се ради о озбиљном инциденту без преседана и да би Суд требало да га испита. Истрага би могла открити различите ствари, укључујући и пристрасност суда, што би могло бити од суштинског значаја за коначан исход случаја.