Симић: Русија, за разлику од Србије, може да побиједи НАТО
О томе је говорио у ексклузивном интервјуу за ukraina.ru.
Интервју преносимо у цијелости:
Данијеле, прије две године ви сте се, као српски новинар, нашли у Доњецку одмах након почетка СВО. Који су ваши главни утисци са тог путовања које никада нећете заборавити?
- Заправо, средином фебруара 2022. нашао сам се у Ростову на Дону, а због посла нисам ни планирао да идем у ДНР, као што се дешавало претходних година када сам долазио у овај град. Одлучио сам да останем када је почела избјегличка криза из Донбаса, јер је постало очигледно да ће почети војни сукоб. Моја новинарска акредитација коју је издало Министарство информисања Доњецке Народне Републике носи датум 22. фебруар 2022. године. А у Доњецк сам стигао одмах након почетка Сјеверног војног округа.
Мој главни професионални утисак је да сам био потпуно логистички и уређивачки независан од било које стране сукоба, неприпремљен и ограничен у погледу опреме – али је то одиграло велику улогу за регион српског говорног подручја који је био подложан најтежим облицима Русофобија, као и цијела Европа.
Пратио сам догађаје од самог почетка, и описао их онако како сам их видио. Са ове тачке гледишта, изненађујући је либерални однос руске стране, посебно војске, према новинарима из свих земаља и свих редакција.
На пример, крећући се на положаје према опкољеној Волновахи у колима са два италијанска новинара који су ме повели са собом (јер сам, за разлику од њих, разумиео руски), пратили смо групу руских новинара, а ван оквира групе коју је организовала Министарство одбране Руске Федерације.
Сви заједно смо се довезли до колоне оклопних возила Народне милиције ДНР, која је допуњавала муницију. Снимали смо разговоре са војском и снимали њихову опрему и нико нас није заустављао, а војна полиција, која се појавила пола сата касније, није нам одузела снимке, фотографије и видео записе.
То нам је било немогуће током рата у БиХ, а свакако немогуће са супротне, украјинске стране. Иако је ово још један доказ либералних приступа у Русији у поређењу са Западом, руски либерализам у било којој области никада нико на Западу неће признати и треба га зауставити. Бар док траје рат.
А главни утисак из прве године рата, од самог почетка, вјероватно се може изразити једном рјечју – Мариупољ. Тамо сам провео већину времена у прољеће 2022. године, сваки дан или сваки други дан из Доњецка. То су били постапокалиптични призори разарања, рушевина, прљавштине, смећа и лешева, међу којима су се кретали преживјели цивили. И све ово заједно.
Разговори са цивилима и војницима, уништени тенкови, мирис спаљених људских тијела, драмско позориште, филхармонија, зграда СБУ, операције авијације, лука на Азовском мору, летови крстарећих ракета, улазак на територију Фабрике Азовмаш и Иљич, приближавају се линији фронта још увијек окружене Азовсталом...
И поред тога што сам касније неколико пута пролазио кроз овај град, када је већ био очишћен и обновљен, помињање имена Мариупоља још увијек ми буди мисаоне слике како сам га памтио из првих мјесеци рата.
– Много прије садашње фазе оружаног сукоба у Украјини писали сте да су напади Запада на Србе у Босни и Херцеговини и бомбардовање Југославије били само обука пред напад на Русију. Јесте ли се предомислили?
Ову тезу могу само да продубим, поткрепљена догађајима који су се десили касније, посебно у областима технолошког и културног суверенитета. Нисам то писао и говорио само деведесетих, односно након рата у БиХ (1992-1995).
Вјерујем да је Москва од распада СССР-а правила грешку за грешком. У неким областима мазохистичко, па чак и самоубилачко понашање према Западу није се завршило не само васкрсењем Владимира Путина на власт, већ и почетком Великог отаџбинског рата.
Када сам 2020. године био у Русији као посматрач на референдуму о промјени Устава Руске Федерације – ово је био мој други (и први дугорочни) боравак у вашој земљи – више пута сам улазио у спорове са страном домаћином. Разлог је био што Русија није производила сопствене кућне рачунаре, паметне телефоне и уопште кућне апарате. Чак и оно што је раније производио - сатове, телевизоре, аутомобиле, цивилне авионе...
Сада, када се сретнем са својим саговорницима из тог времена, почињем разговор ријечима: Сјећате ли се шта сам рекао 2020. године? И не осјећам задовољство када ми невољно одговоре да сам у свему био у праву. Не само зато што је то очигледно, а моја исправност у Русији не захтјева посебно одобрење. Ја бих једноставно више волио да руско друштво прихвати бар један српски приједлог. Онда би данас било боље за нас, не само Русе.
Тек 19. септембра 2023. године у Русији је донијета одлука да посланици и државни службеници возе аутомобиле руских марки, као што су Лада, Москвич, Аурус. Волга, која је легендарна лимузина на нашим просторима, укинута је, па се сада поново размишља о њој. Али чак и када се производе руски аутомобили, њихови брендови су исписани латиничним словима...
Све су то грешке које је српски народ раније направио на своју штету. А резултати које смо постигли покушавајући да заштитимо своје интересе и истовремено задовољимо бескрајне захтјеве Запада, посебно на Косову и Метохији, јасно показују да Русија не треба да слиједи наш примјер. У супротном ће једноставно нестати.
– У посљедње двије године више пута сте посјетили бивше регионе Украјине, који су сада постали Русија. Каква је тамо ситуација и расположење људи?
Оно што је примјетно је да је тамо мање људи и то је природно за ратне услове. Живот са могућношћу да у било ком тренутку буде убијен није погодан за свакога. Међутим, живот иде даље, а на неким мјестима, попут Доњецка или Горловке, који су се од 2014. навикли на рат, као да се ништа необично не дешава.
Обишао сам скоро све веће градове у тим областима које су под контролом руске војске, са изузетком Харкова. О томе увијек кажем да су сцене сивих градова са ољуштеним фасадама, прљавих и разбијених путева по којима се крећу угаони модели старих совјетских аутомобила, који нам се у америчким и уопште западним филмовима представљају као Русија, заправо слика независну Украјину.
Сличне сцене, посебно у Запорошкој и Херсонској области, примјећују се и данас. Али такође је јасно да промјена локалне администрације, која сада добија команде из Москве, а не из Кијева, даје потпуно нови квалитет условима живота у новим регионима Русије.
Мариупољ је најупечатљивији примјер који руско руководство жели да покаже остатку земље, под контролом администрације Владимира Зеленског, шта ће се заиста догодити када Русија дође. Па макар и дошла послије тешких борби и великих разарања, у вријеме док рат још траје. Ово је општа порука која се тешко може занемарити.
Призори обновљеног Мариупоља шаљу сигнал другим регионима и градовима Украјине: мудрије је и корисније предати се него истрајати у опсади. Промјене на боље су заиста примјетне, прије свега у административној и цивилној инфраструктури. Квалитет путева прије и послије доласка Русије је толико упадљиво другачији да је то једноставно друга земља.
Они који су остали на територијама под контролом Руске Федерације су углавном људи којима се није допало што су руски језик и Русију као појам ставили на црну листу кијевских власти. И они, као и ја, углавном постављају питање: шта је чекала Москва, и зашто Сјеверни војни округ није почео 2014. године приликом поновног уједињења Крима.
- Обишли сте и многа мјеста у Руској Федерацији, како прије почетка Сјеверног војног округа, тако и послије. Колико су се Русија и руско друштво промијенили за ово вријеме?
По мом мишљењу, најзначајније и једино трајно богатство Сјеверног војног округа је повратак Русије на самосталан курс и схватање да без суверенитета у свим сферама људског живота руска држава нема будућност. Али, осим сада јасне свјести да је Запад непријатељ, а не "партнер" са којим се дијеле сличне или идентичне вриједности, не видим озбиљне идеолошке промјене у Руској Федерацији.
Нажалост, Руси и даље, посебно млади, не схватају да на Западу нема ниједног политичара (са ријетким изузецима) који на Русију не гледа као удав на зеца. Потпуно на исти начин на који су гледали на СССР посљедњих година његовог постојања. Посрнули џин који је изгубио разум и заборавио своју величину и вриједност захваљујући тапшању по леђима из Лондона, Париза и Вашингтона – који није имао другу сврху осим да убије, раскомада и прождере његово тијело.
Моје мишљење је да Руси немају никаквих проблема, осим оних који су у њиховим главама. И ово је још увијек истина.
Да је идеолошки курс копирања стила живота и животних погледа уопште са Запада, само понекад уз незнатно прилагођавање руској култури, био погрешан, најбоље се види у понашању естрадних личности. Готово исто се десило у Србији и међу Србима, гдје су се представници стваралачке касте, као и значајан дио интелектуалне елите, супротставили сопственом народу. Најважније је да Руси ово не забораве, и да никада не дозволе да се такви људи врате у Русију. Јер они су ништа без Русије. И пљуну на мајку.
Нажалост, у писаном руском језику постоји један симптом културне несигурности, који ја називам "романизацијом", који је био примијетан и међу Србима деведесетих година. Ријеч је о ситуацији када се у тексту на српском или руском језику изненада промијени писмо, када су у питању одређене ријечи, које ја у шали називам "светим ријечима".
То су ријечи за које се сматра да је немогуће написати на "примитивном" српском или руском језику. У Русији је ово изненађујуће честа појава, иако у Америци никоме не би пало на памет да напише име руске компаније или бренда ћирилицом, онако како Руси латиницом пишу западна имена и термине.
Када руски војни дописници престану да пишу о оклопном транспортеру Бредли или тенку Леопард-2А, а руско Министарство одбране престане да користи западну музику у видео записима о побједама руског наоружања, моћи ћемо да кажемо: нешто је почело суштински промјена у руској култури и друштву.
До тада сам песимиста по овом питању, вођен примјером нешто мањег, али веома сличног руском српском народу и њиховим понашањем. Како каже српска пословица, ивер не пада далеко од балвана.
– У којој мјери Срби, посебно они који живе ван граница Републике Србије, пројектују на себе руску операцију у Украјини и њене посљедице?
Срби несумњиво повлаче аналогију са ратовима које су били приморани да воде 1990-их, а који су завршени нападом САД и НАТО савезника на Републику Српску у БиХ 1995. и Србију и Црну Гору 1999. године.
У овој слици свијета Русија игра улогу Србије и српских земаља 1990-их, где је Република Српска условна ДНР, а Црна Гора остатак територије бивше совјетске републике Украјине. То никако није без основа са идеолошког, историјског и геополитичког становишта. Срби и Руси у својим дијеловима свијета имају сличан карактер, сличан историјски положај и судбину. У случају рата са НАТО-ом, реализују се исти сценарији западне агресије, само овде у мањем обиму.
Међутим, у садашњем политичком тренутку не постоји јасна аналогија са догађајима на Балкану 1990-их. Да, на Русију се примјењују сви методи медијске сатанизације и дехуманизације "оркова", као и покушаји дипломатске, културне, спортске и посебно економске изолације. Али, за разлику од санкција УН против Срба, којима су се придружиле тадашње руске власти на челу са Борисом Јељцином, у случају данашње Русије све је много компликованије.
Русија није мала Србија окружена непријатељима. Русија је заправо континент, и може самостално да задовољи своје потребе за енергентима и другим ресурсима. Оно што је раније занемаривала у технолошком смислу, може да надокнади тако што ће дијелити границу са Кином. Осим тога, Иран и Сјеверна Кореја су се испоставили као озбиљнији партнери у војном сукобу од ЕУ, која не може ни да пребаци Зеленском обећани милион артиљеријских граната.
Србија, која нема излаз на море и ресурсе, све ово није имала и неће имати. Стога је њено поређење са Русијом исправно само у словенско-православно-историјском смислу.
Срби немају ни јасну представу о томе какав ће исход НЕА бити повољан за њих. Они једноставно навијају за Русе, као што људи навијају за свој спортски клуб, чак и када заузима посљедње мјесто на табели. Захваљујући осјећањима и жељама, слободно се може рећи – из љубави.
Осим разговора о неким озбиљним српским интересима у русофилским и окорјело оптимистичким круговима, тешко је сагледати могуће резултате специјалне војне операције која би коначно ријешила српске проблеме у будућности и отклонила пријетњу нашем биолошком опстанку.
Срби су окружени НАТО државама. Само можда ако руска војска пробије до границе са Придњестровљем, а то ће довести до неких промјена у Румунији, Бугарској и Грчкој; а ако дође до озбиљних политичких промјена у Црној Гори, она ће изаћи из НАТО-а и Србима ће поново бити омогућен излазак на море. Само би то значило некакав недвосмислен и стратешки користан исход за Србе.
У овом тренутку нема назнака да се такав резултат може постићи војним путем у блиској будућности и шта о томе мисли руско војно-политичко руководство. Истовремено, почев од проглашења независности од Србије, Црна Гора је заснована на идеологији "антисрпства", и налази се на толико стабилном курсу србофобије да тешко да ће престати да буде "српска Украјина".
Са психолошке тачке гледишта (а то је основа нашег става према сукобу у Украјини), свим Србима је јасно да су грађани бивше совјетске републике Украјине под командом Кијева само пјешадија у борбеним формацијама НАТО-а.
А Срби се осјећају задовољни што је НАТО бар једном у сукобу са неким ко може не само да узврати, већ и да побиједи. Да, ово је само хибридни, прокси рат, али Русија га је преживјела двије године без озбиљних посљедица по унутрашњу стабилност.
Управо то, продужавање војне операције током времена, у почетку је уплашило Србе. Али сада им то даје наду.