Највећи погром Срба послије Другог свјетског рата - 29 година од почетка хрватске злочиначке операције "Олуја" (ВИДЕО)
Агресија је почела жестоким ударима на сјевер Далмације, Лику, Кордун и Банију, иако је простор Републике Српске Крајине био под заштитом Уједињених нација.
У Цркви светог Марка у Београду и Храму Христа Спаситеља у Бањалуци за Србе страдале у „Олуји“, служен je парастос.
Вријеме пролази, али не вида ране. Сјећања на дан кад су ишчупани из коријена и принуђени да са вјековних огњишта пођу у непознато – и данас боле Крајишнике. У колони у којој се плакало и туговало нашао се и Никола Малобабић, наставник из околине Глине.
- Колона је била непрегледна. Ја сам остао без бензина, па су ме вукли други са трактором. Тако сам прешао мост у Двору на Уни, према Новом Граду - рекао је Малобабић.
- Живот је трајао у тој колони, у колони су се рађала дјеца, умирали људи, закопавани су поред пута па би касније родбина дошла да их сахрани по нашим православним обичајима. Свашта се ту дешавало, било је бомбардовања на Петровачкој цести и код Сводне - истакао је избјеглица из Цапрага и предсједник Удружења "Завичај" Ненад Абрамовић.
Осим живе главе, из родног краја нису готово ништа понијели, јер – како у једну торбу или приколицу спаковати цијели живот и вијекове постојања народа којем припадаш? Љубица, из околине Дрниша није понијела ни документа, тек једно старо ћебе из склоништа у којем је била.
- Кренули у колони и тако, скупљали се, син ми је био на ратишту на једну страну, муж на другу, мајку и оца сам скупљала, пјешачила сам у колони километре и километре, било је страшно и језиво, људи су умирали, дјеца су умирали, нисмо имали шта јести ни пити, ни ништа - навела је избјеглица из Миочића код Дрниша Љубица Мирчетић.
- Ништа нисам понијела, из Радио-телевизије из Книна сам избјегла гола и боса, са дјететом у руци од седам година, кћерком, а за мужа и за брата и за дјевера - они су били на фронту, ни чула ни видјела их нисам него кад сам дошла у Бањалуку. Родитељи су ми остали у Плавну код Книна - рекла је избјеглица из Стрмице код Книна Драга Бачкоња.
За Крајишнике, Олуја је злочин који траје, јер ни до данас нису ријешили питања несталих, као ни имовинска, стечена и статусна права, док за српске жртве и даље нема судске правде.
- Најболније је што се послије три деценије и даље није промијенио наратив – ми тугујемо, а они славе, и није јасно зашто, шта има ту да се слави ако се види сам карактер акције "Олуја“"да је заиста злочиначка. Ако имате убиство 70 одсто цивила, од 2.000 убијених, више од 70 одсто је цивила - додала је предсједник Удружења несталих и погинулих лица "Суза" Драгана Ђукић.
- Ово је највећи ратни злочин, ово је догађај нажалост који игнорише и западни дио међународне заједнице, скандалозна је чињеница да Европа, Америка, свијет не пошаље јасну поруку Хрватској да је апсолутно неприхватљиво да једна чланица ЕУ у 21. вијеку слави прогон, страдање, протјеривање једног народа - изјавио је предсједник Савеза Срба из региона Миодраг Линта.
У Ташмајданском парку, на споменик Србима страдалим у ратовима 90-тих, положени су вијенци и цвијеће.
- Да заборавимо свакако нећемо, али да барем на овим просторима, на којима живи наш народ већ вековима, једном и засвагда пошаљемо поруку свима да више на српској неслози неће моћи да играју - навео је градоначелник Београда Александар Шапић.
Парастос је служен и у Бањалуци, уз подсјећање на стравичне посљедице акције "Олуја".
- Готово све је исељено, остало је врло мало старог становништва које је послије данима тероризирано, многи су погинули, објекти су спаљени. Крајина је личила на спржену земљу, што је био и један од циљева те војне операције - истакао је координатор "Веритаса" за Републику Српску Јанко Велимировић.
- Оно што нам је остало да одржимо сјећање на тај дакле најтужнији дан, ја бих рекао, у српској историји, да пренесемо на будућа покољења - рекао је бивши министар у Влади РСК Слободан Перић.
Крајишници који свој завичај заувијек носе у срцу, никада га неће пребољети, али живот иде даље. Попут феникса издигли су се из пепела и нови живот граде у Србији и Српској. Немамо право на заборав, кажу, одлучни да истину о српским страдањима пренесу и новим генерацијама.