

Никола Станишић: Ни риба, ни месо

Народно позориште Републике Српске, доласком новог уметничког директора, Љубише Савановића, одличило се да пружи прилику, првенствено, младим позоришним редитељима, који, ако већ нису, онда тек треба да уплове у професионалне воде, као и младим драматурзима.
Прва таква представа имала је своју премијеру 13. новембра на малој сцени Петар Кочић, а у питању је представа „Ни риба, ни месо“ немачког драмског писца Франца Ксавера Крeца, чију режију потписује Никола Бундало.
Драма Франца Ксавера Креца „Ни риба, ни месо“ написана је 1981. године у периоду када су индустрије пролазиле кроз процес аутоматизације и преласка на рачунарску технологију, а како би приказао како то директно утиче на радничку класу, одлучио се да то прикаже кроз праћење живота два брачна пара, Едгара (Данило Керкез) и Еми (Смиљана Маринковић), Хермана (Илија Ивановић) и Хелге (Наташа Перић).
Иако је радња смештена у осамдесете године прошлог века, редитељ је својим одабиром теме показао да је и те како способан да уочи важан проблем који кореспондира са савременим временом, када развој вештачке интелигенције узима примат и посредно утиче на многа занимања.
Ово је Бундалу трећа режија у родном граду, али прва у Народном позоришту Републике Српске, док су преостале две биле у Градском позоришту „Јазавац“ (Бањалука) и Дјечијем позоришту Републике Српске, (Био једном један лав).
Смиљана Маринковић, својим чврстим држањем и унутрашњим проживљавањем, тумачи Еми, еманциповану жену, којој је каријера на првом месту, због чега на веродностојан начин упада у сукобе са својим импотентним мужем.
Наташа Перић, тумачећи Хелгу, мајку двоје деце, даје рурални призвук жени којој је на првом месту породица, приказујући најтананија мајчинска осећања и жељу за очувањем заједнице, након што се поново нађе у другом стању.
Данило Керкез заиста не оставља равнодушним својим тумачењем Едгара. Испрва надмен и одсечан, постепено прелази у очајника који, навикнут на један систем рада, одбија да се приклони новом, од којег му зависи будућност, због чега, условно речено, страда.
Илија Ивановић, апсолвент Глуме на Академији умјетнисти Бања Лука, у класи професора Жељка Митровића, још један је од младих људи којима је пружена прилика, а он своју гризе попут рибе која воли месо. Хермана тумачи као повученог и послушаног, али разумног младог човека, а како је спреман на промену, брзо напредује и постаје оно што је Едгар био на почетку комада.
Читава сценска композиција одиграва се на три плана, а чију је сценографију сјајно извела Драгана Пурковић Мацан, тако што је оставила да просценијум буде слободан и растерећен, третирајући га као неутрални простор, док станови парова, подељени мрежастом преградом по дубини сцене, попут сликарске технике сфумато, пружају осећај измаглице, при чему ликови нестају када више није фокус на њима.
Костимографкиња, Ивана Ристић, уклапала је костиме из периода крајем седамдесетих и почетком осамдесетих година прошлог века, пружајући нам тако увид у којем се временском распону радња представе одиграва.
Петар Билбија, радом на музици, допринео је атмосфери представе, а она се посебно истиче у сцену у којој Еми, у свом стану, послужује госте домаћим пецивом, где музика покрива, вероватно, банални дијалог, што је одлично редитељско решење.
Не може се изоставити ни рад младог драматурга, Александра Васиљевића, којем је ово први професионални ангажман у НП РС. Васиљевић је штриховањем текста, као и заменом дијалошких сцена, монолошким, концентрисао радњу драме, али
треба додатно повести рачуна о томе да ли информације које смо једном чули, треба да чујемо поново.
Проблем у натуралистичким поставкама на малим сценама, икао ова поставка није искључиво натуралистичка, она прелази и у симболистичку (у последњој сцени када Едгар жели да се опрости од свог живота, али га у томе прекида Херман својом изненадном гротескном појавом, осветљење је плаво, хладно, морско, попут осветљења које можемо да видимо у сцени када исту ликови посматрају акваријум са рибицама у Едгаровом стану), јасно су видљиви недовољно развијени глумачки поступци, попут оних у којима Смиљана Маринковић на почетку толико брзо прелази са пројекта на пројекат, да је немогуће разазнати ни једну мисао која јој пролазу кроз главу, док је храна, за коју се каже да је спремана у домаћим условима, индустријска, што натурализам не трпи, али је јасно да нико неће због
једне сцене месити тесто.
Како на драму није вршена никаква интревенција у виду актуелизације, може се рећи да је једна од мана представе, та што смо пре осетили наш менталитет, кроз односе међу ликовима, него хладну немачку одсечност или дистанцираност какву писац комада најбоље познаје.
С друге стране, похвално је видети позоришну кућу која, не само што пружа прилику младима, већ им дозвољава да размишљају о важним темама, које су и више него способни да прикажу на адекватан начин.
БИОГРАФИЈА
Никола Станишић је рођен у Вршцу 1996. године. Студира драматургију на Академији умјетности у Бањалуци.
Публикације:
Драма „Кавез за птице“, Часопис „Сцена“, Стеријино позорје, Нови Сад, 2022.
Бајка Дивљаштво принца Ориона, „Антологија на Современи авторски бајки“, Феникс, Скопље, 2021.
Роман „Узурпатори“, Нова Поетика, Београд, 2021. Драма „Сузе Светог Лаврентија“, Народна библиотека Илија М. Петровић, Пожаревац, 2019.
Награде:
Стеријина награда за драму Кавез за птице, 2023.
Слободан Стојановић за драму Сузе Светог Лаврентија, 2018.