ИЗБОР АФОРИЗАМА "У НЕОБРАНОМ ГРОЖЂУ"

Судећи према антологијском избору афоризама и хумористичко-сатиричних пјесама "У необраном грожђу" (који је приредио Грујо Леро) наше афористичаре "облачи" политика , а "скида" социјала или - како то рече афористичар Живко Вујић: "Не идем више од немила до недрага, већ од контејнера до контејнера". Избор између горег и још горег живота, омеђен политиком - као јединим сунцем које нам излази и залази - и социјалним пропадањем против кога нема лијека, јер ништа боље не (ра)стеже боре од глади, доминантна је тема ове антологије. Ако за афоризам вриједи мисао: "Дозволите да - говорећи о другима - кажем нешто о себи", онда се може рећи да живимо у добу које најбоље описује афористичар Живко Гавриловић: "Ко истини гледа у очи - брзо их склопи". ИСПРАЛИ СУ МУ МОЗАК. УМРИЈЕЋЕ ЧИСТЕ САВЈЕСТИ! Афоризам је гимнастика духа. Дашак адреналина у виду универзалне метафоре - која полази од баналног проблема, а заокружује га античким епилогом. Смијех лијечи и када говори истину (о којој економисти и професионални политичари ћуте!): "Наш национални доходак по глави становника износи 100 долара и 1 000 метака" (Миладин Берић). Или: "Да би испунила европске услове, Србија се мора разлетјети на све стране" (Бојан Богдановић). "Испрали су му мозак. Умријеће чисте савјести!" - рече поучно Небојша Боровина. Некада се знало - како напишу историчари (побједничке стране, наравно) тако је и било. Данас морате консултовати афористику, као неприкосновеног хроничара свакодневице, чак ако и желите да скокнете до обичног "Фејсбука" нашег насушног?! "Таман када је деда открио “Фејсбук” - Свети Петар га је додао за пријатеља" (Срђан Динчић)... И један добронамјеран савјет - не уздајте се у новинаре, јер: "Новинари су криви за катастрофално стање у нашој земљи. Објективно извештавају са терена" (Раде Ђерговић). ЖИВОТ ЈЕ НАЈБОЉИ ЉУБАВНИК. НИКО МЕ НИЈЕ ..... КАО ОН! (Гладан) стомак одавно је замијенио мјесто са срцем и главом. Наши људи имају све више дилема, али оне нису филозофске природе и тичу се голог, а не бољег живота. Гро дилема "радног човјека" може се сажети у мисао Слободана Живановића: "Не прекидајте штрајк. Можда Вам је посљедњи?". Ипак, има и другачијих порука - које буде наду: "Непоправљиви сам оптимиста: јуче, данас, мало сутра..." (Драган Илић). А како стојимо са слободом умјетника? Стање наше "авангарде" може да стане у признање које звучи као да је дато пред неким свештеним лицем или полицијом: "Живим од писања. Потписујем чекове без покрића" (Миливоје Јозић). Да не буде све сасвим црно, помислимо да увијек постоји рјешење. Рецимо, могућност својевољног избора. И таман када се тога сјетите, пресијече вас Екрем Мацић непогрешивом дијагнозом суштине сваких избора на овом тлу: "Ускоро ће избори. Ово је прилика да се присјетимо наших мртвих". Уосталом, кога брига за политичаре! Ништа се ионако не може промијенити, јер: "Вођа се не ослања на паметније - лако попуштају" (Драгутин Јокић). Али нису ни вође баш за све криве. Има ту и "системских проблема": "Закорачили смо у демократију, гдје нам се губи сваки траг" (Момчило Копровица). Постоје афиризми који су - урнебесно тужни или банални до најтрагичније искрености. Вјерујем да бисмо сви, без обзира на пол, потписали афоризам Јелене Кујунџић: "Живот је најбољи љубавник. Нико ме није …. као он!". ЈЕДНОМ СЕ ЖИВИ. У СРБИЈИ И НЕ БИ ВАЉАЛО ВИШЕ Стање у политици, тј. пресипање из шупљег у празно, најбоље описује јонесковски афоризам Груја Лера (који можда и није имао политику у виду када га је писао): "Перица: Кад су на ногама - нокти, зашто на рукама нису рукти?" У народу чија се историја састоји од бескрајног низа избјеглиштава - "И Адам и Ева су били избјеглице" (Гојко Мандић) - сарказам је преузео примат над смијехом: "И кад против нас обуставе све процесе, ми ћемо бити изгубљени случајеви" (Милан. Ј. Михајловић). Народ смо који памти "као слон". Зато "добро знамо" границе свога етноса, мада су оне специфичне и промјенљиве. (Има нас свугдје, што би рекла дијаспора). Дакле, гдје живимо и докле нам важе личне карте? "Српска земља је тамо где су српски гробови, с посебним освртом на масовне гробнице" (Горан Мракић). Шта да се ради? Каква је да је - земља је наша. Макар била иловача. Само и патриотизам има своју еволуцију (није Дарвин једини). "Нећу ја никада издати Србију. Постоје за то плаћени људи" (Горан Мишковић). И баш када помислите да нема даље, демантује вас Владица Миленковић - Влајче: "Једном се живи! У Србији и не би ваљало више". ГОСПОДИ, ПОМИЛУЈ! НЕ МОГУ НИ ЈА ДА СТИГНЕМ НА СВЕ СТРАНЕ. `Ајде што нам политика, социјала и патри(ј)оте долазе главе, али имамо чак и већих проблема?! Шта је старије - кокошка или јаје? Превазиђено питање. Шта је, дакле, наш највећи проблем данас? "Наш проблем је у следећем: Знамо ко је крив, али не знамо кога треба казнити" (Рабош Ракијавели). Можда би било најбоље за све окривити "отуђене" политичаре (које смо сами изабрали): "Политичке лажи су на великој цени. Што већа лаж - већа функција!" (Љубомир Ћорилић). Или органе реда који само раде оно што им кажу: "Полиција не мора расвјетљавати убиство. Човјек је упуцан у по бијела дана" (Милад Обреновић). Од толико проблема које смо сами себи направили одавно бисмо се ухватили за вратове - као што то и чинимо са периодичним историјским задовољствима, да није и оних са стране (спољни непријатељи, наравно) који нам ударају на (заједнички) образ. Како се тек супротставити јачима од нас самих, ма колико је тешко повјеровати да таквих има?! "На прагу смо Европе. Зато бришу ноге од нас" (Васил Толевски). Блажени нека су страни непријатељи! Домаће већ одавно (пре)познајемо - гледамо се свако јутро у огледало. У друштвима која хронично пате од вишка непријатеља сасвим је логично да се јаве самозване месије које имају само један циљ. Да буду "хумани" и да одмијене онога који је већ одавно дигао руке од нас: "Господи, помилуј! Не могу ни ја да стигнем на све стране" (Јово Николић). Амин. ЗА ОВАКВО СТАЊЕ НЕМА ИЗГОВОРА. НИ ЕКАВСКОГ НИ ИЈЕКАВСКОГ. Очекујући социјане немире који се стално најављују и који се никада не дешавају, ми стално помјерамо границе трпељивости. Зна ли Гинис за нас? "Пљачка века код нас траје сто година" (Александар Чотрић). Али, наш народ је трпељив. Тако мало му треба за срећу. Тако мало да успјешно стане у један добар афоризам: "Зашто да се купам? Слана кожа ме подсећа на море" (Ненад Ћорилић) Народна максима каже: "У се, на се и пода се". Заправо, то је ненаписани предизборни програм просјечног локалног и глобалног политичара са ових простора. Фото-робота, тако рећи. "Мршави живе дуже. Дебели лепше" - као да парафразира Душан Пуача. Па, какво је то стање у коме живимо? Како га објаснити, а да буде дефинисано тако да се нема шта ни одбити ни додати? "За овакво стање нема изговора. Ни екавског ни ијекавског" (Станислав Томић). ТОПЛА (ПРЕ)ПОРУКА ЧИТАОЦИМА Поводом 1. априла - Свјетског дана шале књижевник из Републике Српске Грујо Леро приредио је антологијски избор афоризама и хумористичко-сатиричних пјесама под називом "У необраном грожђу". Издавач је бањалучки "Носорог", књигу је одштампала "Графосемберија" из Бијељине, а рецензију написала проф. др Зорица Турјачанин. У зборнику је заступљено 29 аутора - учесника 8. Међународног фестивала хумора и сатире "Бијељина 2011". Ова књига се препоручује сама. У њој нема ништа што нам се није догодило или што се неће догодити. Отуда најуспјели афоризми из ове антологије личе на признања изречена пред надлежним органима или (не дај, Боже) на самрти. И, на крају, порука читаоцима. Ако не волите да читате афоризме, почните да их сами пишете! Јер, ако већ нисте, постаћете јунак туђег афоризма. Боље је да сами признате!