Човић: Политичко Сарајево изабрало пут разградње БиХ
Човић је за кризу највише оптужио политичко Сарајево те да су потези политичких представника Бошњака изазвали све оно што Додик ради посљедњих десет година како Срби не би доживјели "судбину Хрвата". Човић је поручио да је највећа одговорност за БиХ на Бошњацима.
Интервју преносимо у цијелости:
Како процјењујете тренутну кризу насталу након пресуде Додику и потеза власти Републике Српске?
Реално, прошло је већ неко вријеме. Очекивало се да ће се одређене ствари договорити, усагласити и усмјерити. Бојим се да ово посљедње вријеме није искориштено за то, него се још увијек покушавају заузети одређене позиције - посебно у политичком Сарајеву. Мислим да ту има доста несналажења, као и покушаја координације активности унутар бошњачких политичких странака, укључујући и оне кој се представљају као грађанске опције.
С друге стране, унутар српског политичког амбијента дошло је до одређеног несклада између онога што се назива опозицијом у Српској и самог СНСД-а, као и њихових партнера. Криза се није на на који начин умањила - рекао бих чак и да је додатно ојачана.
На примјер, управо је завршена и расправа о Уству Републике Српске, која је била један промишљен, јавни пројект. Мислим да, осим понеких наговјештаја како би неко био спреман нешто вратити на почетак, све стране већ имају заузете позиције када је ријеч о Српској и да сада на њих треба мудро одговарати. Међународна заједница такође није показала посебан знак активности нити сналажљивости у овом амбијенту. Не знам шта је разлог томе, али практично немамо никакву активност међународних институција у БиХ. Једно вријеме било смо навикнути да се на готово сваки догађај оглашавају одређене администрације, аданас влада потпуна тишина.
Кога конкретно?
Рецимо, док је ту био Мајкл Марфи, свакодневно смо могли чути његов коментар на сваки догађај, као дио једне шире анализе. Данас тога нема. Разговори које водимо с представницима тих институција такође упућују на то да ни они немају у потпуности јасне упуте како се понашати. Оно што долази из Брисела више изгледа као покушај да се нешто сагледа и да неко у име појединих страна нешто покуша рећи. Ту помажу пријатељи из Републике Хрватске и њихови партнери - у вези са позицијом Хрвата, уставном и очувањем БиХ, као и њеним европским путем.
С бошњачке стране, такође неко покушава нешто артикулисати према вањском амбијенту. То иде примарно преко министра вањских послова у Савјету министара који води искључиво своју политику или политику своје странке, која нема упориште у нечему што би у коначници била заједничка вањска политика три конститутивна народа БиХ. Бојим се да и други, који наступају у име Бошњака, дјелују на сличан начин и тиме се допуњавају - како би спријечили да Хрвати пуноправно конзумирају своја уставна права, а истовремено како би елиминисали СНСД као главног узрока ове кризе.
Мислим да је криза изазвана потпуно другим разлозима, о којима можемо разговарати и анализирати их посебно. Међутим, у овом тренутку мислим да постоји несклад између три стране у БиХ и међународне заједнице.
Видите ли, и како, излаз из ове кризе?
По мени, излаз би био једноставан када би се три садашње коалиције на власти у БиХ, које су прије дви и по године започеле један пројект, усугласиле да је тај пројект тада био прихваћен као идеја, али да с тим снагама више не могу направити искорак, који нам је потребан у идућих годину и по или пет година. Бошњачка је страна то јасно казала и самоиницијативно покренула процес, примарно преко министра вањских послова који је рекао: "Ми више не желимо са Додиком". Ми смо тада јасно казали - и прије изрицања пресуде господину Додику - да не можемо на тај начин разговарати, ако смо већ имали неку конструкцију, па и потписани споразум о политичком дјеловању у четверогодишњем мандату. Требало је сјести, видјети шта је реализовано, шта није, и ако то више не иде, тражити један нови пут. Чак смо се договорили да покушамо пронаћи тај други пут, али да јасно дефинишемо основу на којој ћемо то радити. С наше стране та основа је била европски пут БиХ, њена недјељивост и потпуна уставна једнакоправност три конститутивна народа. Када смо то покушали превести у конкретна рјешења, рекли смо да је за почетак нејједноставније питање Изборног закона БиХ - онај који ће дефинисати избор хрватскога, бошњачког и српског члана Предсједништва. То би била логична основа с обзиром на то да већ десет година о том истом питању разговарамо кроз различите споразуме с различитим партнерима. Истина, никад нисмо имали проблем с партнером са српске стране, већ искључиво са "Сарајевом".
Једно вријеме смо сами себи и лагали и варали око тога. Одржан је један дио разговора, на Купресу кад су с нама били представници три странке из Републике Српске, а потом и заједнички састанак, као и одвојени састанци с пробошњачком Тројком. У Федерацији БиХ покушавали смо наћи рјешења, али смо на крају дошли до ситуације гдје су нам пријатељи из Сарајева јасно казали да нису спремни учинити ништа по питању Изборног закона без промјене Устава БиХ. С обзиром на то да знамо како се Устав не може промијенити без двотрећинске већине, што је овоме амбијенту готово немогуће, јасно је да смо ту запели.
А Устав БиХ није мијењан 30 година од Дајтона?
Устав БиХ није мијењан већ 30 година, осим једне измјене везане за Брчко. Схватили смо то, и то су били посљедњи разговори које смо водили с бошњачким партнерима из Федерације. Јасно смо им дали до знања ако не можемо завршити тај дио, онда не треба очекивати било какав споразум на неким другим основама. Основа споразума сада мора бити једнакоправност три народа одмах, данас. Први корак мора бити рјешавање питања избора чланова Предсједништва. Има ту још много елемената. Ми смо рекли да ћемо се Изборним законом бавити кроз три временска периода.
Прво, избор члана Предсједништва и евентуално Централне изборне комисије, што би такође било корисно јер је претходно то тијело именовано мимо закона. Друго, временски период од три до четири мјесеца за рјешавање свих техничких питања што је дјелимично наметнуо "високи представник". С њим сам недавно разговарао и казао му да нема потребе журити. Тај технички дио можемо ријешити у септембра или октобар, то је довољно далеко. Ријеч је о техничким условима који би требали омогућити транспарентније процесе и заштитити вриједност гласа. Тек трећи корак био би разматрање измјена Устава до краја ове године како бисмо могли провести све пресуде Суда у Стразбуру какве год оне биле. Али то већ захтијева уставне промјене, и то је један шири концепт дугорочног дјеловања.
Међутим, без овога првог корака све остало је узалудно губљење времена. Прије два или три дана сјели смо са пријатељима из Републике Српске у Сарајеву. Истакнули смо да је основни услов Изборни закон, уз још два закона везана за отварање преговора са Европском унијом.
Они су се са свиме сложили. И ту смо стали. Вјероватно ће бити још један заједнички састанак у Сарајеву. Постојала је и опција да се нађемо у Бањалуци како би то било садржајно. Видим да су неки око тога узнемирили, али у све је врло једноставно ако се све не можемо договорити, нема смисла улазити у нове платформе, нове координације и нова партнерства.
Колико сам успио разумјети, око приједлога који сте доставили, све хрватске и српске странке сагласне су. Може ли се то сажети у једну реченицу – спријечити бошњачко прегласавање Хрвата? Је ли то тако?
Да, те се измјене заправо своде на спречавање да Бошњаци могу прегласати Хрвате. Односно да их демотивира, да имамо механизам одвраћања од управо те исте накане. Ако Хрвати слободно гласују и одлуче, тада оваквога проблема неће бити. Приједлог је такав да хрватски члан Предсједништва БиХ постаје онај ко добије највише гласова у Федерацији БиХ, а затим то потврди у трима већинским хрватским жупанијама. То би био јамац да неко ко ондје није побиједио, не може бити члан државнога врха.
Кад смо први пут разговарали с бошњачким колегама у власти, сви су тај приједлог оцијенили трезвеним, чистим и логичним. Рекли су нема смисла да ми бирамо Хрватима представника. Али чим смо приједлог формално упутили у процедуру, сви су га почели приказивати на различите начине. Неки су га почели представљати неуставним, или чак дискриминаторним. Међутим, идентичан је приједлог већ усвојен кад су у питању чланови Предсједништва и то на Дому народа Парламентарне скупштине БиХ већ прије три године. Бошњаци су га тада покушали оспорити пред Уставним судом БиХ, али Суд је одговорио да није повријеђен витални национални интерес Бошњака. И то им је сада јасно. Зато тренутно и блокирају Дом народа јер се тим инструментом више не могу користити.
Али сада се понашају попут Додиковог СНСД-а, којег због таквог понашања често критикују?
Понашају се горе од њих. Ово је класична блокада. Не желе уопште расправљати о тој теми јер процјењују да им приједлог није прихватљив. Поновно ћемо заказати сједницу Дома народа и та ће тема бити међу првим тачкама дневнога реда. Надам се да ће наши пријатељи из Сарајева тада гледати на ствари друкчије. Кључна одговорност за функционисање БиХ лежи управо на њима.
Један од ваших бивших политичких партнера, са којим сте се први разишли, Бакир Изетбеговић из СДА, каже да ће наставити са прегласавањем Хрвата и да ће их свести на мјеру, вјероватно мањине?
Та се "мјера" већ може препознати у изјавама господина Изетбеговића у посљедњих десет година. Пет или шест пута, кад год би се догодила нека кризна ситуација па чак и кад смо водили нормалне разговоре он би изрекао нешто слично. Наиме, свјесно смо ишли у потписивање споразума о Мостару који је требао дефинисати легитимно представљање, с циљем омогућавања избора у Граду Мостару. Изетбеговић је потписао тај споразум, али није прошло ни неколико мјесеци, а већ је изјавио - "Ми смо своје остварили". То јасно показује његов начин вођења политике.
Међутим, није он једини. Исте поруке, које Изетбеговић шаље већ десет или петнаест година да Хрвата има више на положајима него што им по његовим критеријумима припада на ставили су и неки његови насљедници. Неко је чак рекао да би сви Хрвати могли стати у два вагона и отићи из земље. По њему (Изетбеговићу), Хрвати имају превише позиција.
У почетку је и он говорио како није добро да Бошњаци Хрватима бирају представнике, али се то с временом претворило у нешто друго. Тај његов пут сада слиједе и остале бошњачке странке с којима смо данас још формално у коалицији. Једно вријеме говоре како није добро да се Хрватима бира представник, а кад дођемо близу рјешења, међу њима се тражи ко ће бити "издајник ако Хрватима омогући конзумацију припадајућега уставног права".
Је ли то, онда, издаја Бошњака – да Хрвати бирају своје представнике?
Мислим да је то класично право једнога народа. Најбројнији би народ требао бити довољно политички зрео и мудар да управо то омогући и да то демонстрира јавности. Ако се једном народу поготово у Федерацији не допушта да бира своје представнике, онда је свака даља расправа узалудна. Све се почело мијењати нагоре кад су, према попису из 2013. године, Бошњаци наводно прешли 50 одсто укупне популације. Кад је бројчана доминација осигурана, почело се говорити како се више неће расправљати о националности, већ се прелази на градански концепт владања. Ми то зовемо квази-грађанство или унитаризам како год хоћете. Другим ријечима, покушава се изградити бошњачка национална држава. Али то је немогуће остварити.
У основи, сматрам да су Хрвати данас једини који чувају темељне принципе БиХ. Колико год ко говорио да смо малобројни, ми смо конститутиван народ с врло јасном позицијом на простору БиХ. На те покушаје Република Српска одговара својим ставовима. Покушали смо све то врло јасно расправити и с колегама из Републике Српске, укључујући и опозицију, и они су свјесни свега што се догада.
Дакле, сада је ситуација таква да Бошњаци инзистирају да Хрвати буду на њиховој страни док се обрачунавају с Додиком у Српској а истовремено настављају обрачун с Хрватима у Федерацији БиХ?
Тешко је, али ми немамо другог избора него опет разговорима тражити рјешења за БиХ. Јер оно што ми тражимо избор хрватског члана Предсједништва – радимо примарно због БиХ. На тим се политикама прегласавања руши БиХ. Искључиво због непостојања уставне једнакости. Ко год данас каже да нетко руши уставни поредак, ја ћу га вратити назад 20 година кад се сваки пут, при избору хрватскога члана, брутално рушио уставни поредак БиХ. Они (Бошњаци) који желе БиХ на темељима Устава, односно Анекса 2 Дејтонског споразума, не смију се понашати овако. Мислим да је ово што сада ради политичко Сарајево пут разградње БиХ. Наравно, имају моћније медије, имају сталну потребу приказивања улоге жртве од рат па до данас.
Има ту и идеала који се вежу уз неке шире глобалне пројекте, посебно кад је у питању Исламска заједница. У основи, држим да су Хрвати данас једини који чувају темељне принципе кликс БиХ. Колико год нетко говорио да смо малобројни, ми смо конститутиван народ с врло јасном позицијом. Више пута сам слушао од колеге Изетбеговића да "нестаје супстанца Хрвата и да је то највећи хрватски проблем". Ја бих, искрено, волио да се направи анализа демографске слике бошњачке популације од пописа 2013. па до данас и онда ће се видјети да се највише људи раселило управо из тих средина.
Зашто толико истрајавате на позицији хрватскога члана Предсједништва?
Зато што је то наше уставно право. Једнако тако, зато што Предсједништво води вањску политику, именује амбасадоре и конзуле, води монетарну политику, именује гувернера Централне банке. Сва та инфраструктура отета је нама Хрватима. Предсједништво. Такође именује заповједнике и генерале. Хрватски члан Предсједништва има право уложити вето, али га мора доставити Клубу Хрвата у Дому народа Парламентарне скупштине БиХ на потврду. То Комшић не може направити и то је јасан доказ да је нелегитиман и нелегалан. Апсолутно је неспојиво то што се данас догађа - то је брутална злоупораба Устава и ту се најбоље види како се руши уставни поредак БиХ.
Имате ли комуникацију с Додиком?
Имам комуникацију са свим предсједницима странака у БиХ. Једно вријеме имали смо је и с колегом Изетбеговићем. Сада се и он некако вратио на политичку сцену, и ми ћемо, као представници хрватскога народа, и даље комуницирати са свим политичким актерима у БиХ. Мислим да је то исправан начин вођења политике без искључивања било кога.
Криза у БиХ ескалирала је након повлачења масовнога интервенционизма америчке администрације, када се показала нефункционалност институција БиХ. Сада се поново чују гласови из дијела медународне заједнице да ће проблем бити ријешен ако се уклоне Додик, Човић и Изетбеговић?
То смо могли ријешити давно, ако је то заиста рјешење.
Смијењено је на десетине политичара, али ствари су остале исте – ако не и горе?
Дакле, ништа се неће промијенити. Било каква санкција против било којега појединца у посљедњих 20 година није донијела никакву промјену. Три доминантне националне политике остале су исте. Након што се једна страна администрација повукла, дошло је до потпуне изгубљености у координисању дјеловања међународних организација у БиХ. Зато често кажем ми овдје морамо водити процесе, а не да нам их други намећу. Неки ми Бошњаци знају рећи: "Било би добро да ово што ви предлажете Изборни закон наметне "високи представник". Ми бисмо се љутили два-три дана, и онда би било у реду. Али немојте да то ми радимо -јер ћемо онда бити лоши Бошњаци". Али то није рјешење. То није дугорочно рјешење за БиХ.
Један човјек, предсједник једнога ентитета у БиХ, слободно путује иако га траже правосудне и полицијске агенције. Живимо ли ми већ као Кипар?
Ми се већ двадесет година ослањамо на то да ће нам неко извана уредити унутрашње процесе. Да смо дручије градили институције и схватили да се морамо договорити о избору члана Предсједништва, о другим елементима Изборног зуакона и законима важним за ЕУ – данас бисмо имали рјешења. И то одржива. Сада имамо процес унуташњег урушавања институција с циљем да се покаже како систем не функционише.
Зато држим да је извор свих проблема у Сарајеву, јер људи ондје нису препознали да је потребан договор три конститутивне стране. Сарајевска политика не жели радити на очувању БиХ тако да је дијели с представницима српског и хрватског народа. То је исто као и код референдума о независности или код неких других докумената. Не може бити ни бошњачка, ни хрватска, ни српска него мора бити и бошњачка, и хрватска, и српска. Само тако БиХ може опстати.
Је ли онда рјешење за ову кризу Дејтон 2, нови друштвени уговор?
Неки ће сигурно покушати тражити рјешења, али ако буду размишљали као до сад, БиХ ће доживјети још већу штету. Све измјене које је међународна заједница направила у Уставу Федерације биле су лоше и штетне готово све против интереса Хрвата. Сада, власти у Републици Српској имају расправу о новоме уставу, док су у Федерацији БиХ ствари одлично функционисале између Хрвата и Бошњака одмах након рата. Проблем је настао кад је високи представник укинуо равноправност Хрвата. Данас у Влади има девет Бошњака, пет Хрвата и троје Срба, од чега Бошњаци бирају и двоје Срба. Тиме Бошњаци сами могу донијети све одлуке. С друге стране, у Републици Српској, све Бошњаке и Хрвате у Влади бирају Срби.
Ми се морамо вратити основним одредбама Дејтона и Вашингтонскиг споразума, а то је равноправност сва три конститутивна народа. Глобалне промјене и регионална преслагивања нису нам наклоњена, тако да нисам баш оптимистичан у погледу скоријега новог уређења БиХ или било каквога новог подстицаја за преуређене извана. То мора доћи изнутра.
Људи унутар БиХ морају сјести и схватити да се више не могу међусобно преварити. Све што Додик ради посљедњих десет година, ради из једнога разлога јер је схватио што политичко Сарајево ради Хрватима. Како га не би прегласавали и понижавали. То су експлицитно његове ријечи. Он каже да све ради како би спријечио могућност да Бошњаци, када рашчисте са Хрватима, наставе то исто радити са Србима. Бошњацима за то треба само једна мала група Хрвата која би им приказала лојалност и легитимност.
Сарајево Вас оптужује да сте кренули у измјене Изборнога закона у криво вријеме. Што је истина?
Ако су Општи избори сљедеће године, а у изборној се години не може мијењати Изборни закон, онда је идеално вријеме за то управо сада. Поготово зато што тражимо нове партнере у власти са којима желимо мијењати ствари. У 20 година откако је Жељко Комшић постао наметнути хрватски представник, барем 20 пута покушали смо мијењати Изборни закон, али сваки пут нешто би се испријечило. Сјетимо се прије 25 година, када су постојале хрватске самоуправе, обрачуни са Хрватима, упад и рушење Херцеговачке банке. Тада је пројект политичкога Сарајева и дијела међународних институција био усмјерен на оно што је некада и кардинал Винко Пуљић говорио да му је неко, међу америчким дипломатима, говорио о два ентитета, два народа те да ће један народ или асимилирати или иселити (Хрвате).
Свеједно, имате оптужбе из Сарајева да на тај начин чувате Додика и спријечавате европски пут?
То је потпуна замјена тезе. Једини који желе европски пут овдје су Хрвати. А тезу о Додику лако је ријешити – усвојите Изборни закон па да видимо штити ли ко кога.
Је ли хрватска федерална јединица табу тема, је ли остварива кроз европски пут земље?
Искључиво је федерализам будућност ове државе. Могуће су бројне промјене, а ако желимо дугорочно функционисати као нормално уређено друштво, можда ћемо се морати ослободити нагласка на национализму. Ако имате три федералне јединице, ријешили сте апсолутно све. Све пресуде Суда у Стразбуру биле би проведене, а пут према ЕУ отворен. Имали бисмо у тој структури дисконтинуитет територија, а рјешења би пратила економску, саобраћајну и инфраструктурну логику. На основу тога постојале би три федералне јединице, препознатљиве са већинама бошњачке, српске и хрватске структуре. Наравно да је то будућност. Зашто би били два ентитета плус дистрикт Брчко, и још у Федерацији БиХ десет кантона?
Разумије ли Загреб проблеме Хрвата, при томе не мислим само на Пантовчак и Марков трг?
С обзиром на то да често са њима отворено комуницирамо, они разумију. Друга је ствар колико постоји интереса у поједином тренутку да се посвети овому питању. Данас Република Хрватска препознаје стратешки интерес БиХ јер она дубоко улази у суштину Републике Хрватске. Хиљаду километара заједничке европске границе показало је што то значи, посебно када су у питању мигранти или било какве безбједносне искрице. Уз то, постоји уставна обвеза Републике Хрватске да се брине о Хрватима изван њезиних граница. Данас Републику Хрватску чини структура становништва у којој више од 50 посто чине они који су потекли из овога простора. Предсједник државе, предсједник Владе, предсједник Сабора и све институције Републике Хрватске морали би ову проблематику сматрати својом обавезом.
Када погледате културну баштину, то је један народ. Административне су се границе стално мијењале. Зато је наша жеља убрзати пут према Европској унији, Значајному дијелу бошњачке политике то није циљ, а Србима је свеједно. Они се понашају како каже службени Београд. Ми се понашамо управо тако да кроз овај процес видимо прилику да поновно будемо дио западне цивилизације.
Је ли однос господина Пленковића и Милановића на неки начин сметња у координисању тих заједничких политика према Хрватима у БиХ?
Прво бих рекао, било би лакше кад бисмо могли сједити заједно и договарати се. Можда смо овако више цијењени, те ћемо се лакше пробити са својим промишљањима и до оних пријатеља из међународних институција који не дијеле баш исте вриједности. Међутим, морам рећи да имам врло отворен разговор са господином Пленковићем већ задњих десетак година. Откад је он на власти у Републици Хрватској, као предсједник Владе и странке, однос је више него добар. Укључени смо у све европске пројекте, а политички кроз Европску народну странку. Недавно је предсједник Владе био у Сарајеву са предсједницом Европске комисије, Урсулом фон дер Лајен, и јасно је рекао: "Ја не идем у Предсједништво јер тамо не сједи легитимни представник хрватскога народа". А господин Пленковић има значајан утицај бриселској администрацији и шире, што има велик утицај.
Када је у питању предсједник државе, са њим имамо врло коректан однос. Он има своја начела, другачија размишљања али мислим да дијеле потпуно исте вриједности, и кад је ријеч о Хрватима, и кад је ријеч о БиХ и улози хрватскога народа. То ћете чути и изравно од предсједника Милановића. Наравно, и у Сабору ћете све рјеђе чути подјеле око статуса и положаја хрватског народа у БиХ. Коначно, дошла је нова свјежа енергија која потпуно другачије гледа на БиХ. Наша је дужност, као представника једнога народа у двије земље, заштитити права и интересе Хрвата сада, али једнако тако и у будућности савремене, успјешне и европске БиХ.