Томан: Додик брани модел Европе нација - у томе није усамљен; Потези Шмита с циљем подјеле српског свијета
Текст француског експерта за геополитику Пјера-Еманулеа Томана, који је објављен на његовом сајту "Еуроконтинент", Срна преноси у цијелости:
Суд БиХ осудио је Милорада Додика, предсједника Републике Српске (Српске Републике БиХ), на годину дана затвора и шест година забране служења функције у фебруару 2025. године. Ова казна услиједила је након амандмана на кривични закон који је наметенуо високи представник у БиХ Кристијан Шмит, њемачки држављанин, у јулу 2023. године, којом се додаје кривично дјело непоштовања одлука високог представника.
Након што је Милорад Додик одбацио ауторитет високог представника за БиХ, јер његово именовање од Савјета за спровођење мира у Босни није потврдио Савјет безбједности УН, као ни именовање његових претходника, ова одлука је омогућила тужилаштву да подигне оптужницу против предсједника Додика.
Председник Милорад Додик оптужује централне власти БиХ у Сарајеву, као и високог представника за кршење Дејтонског споразума, који је предвиђао федералну структуру БиХ и која је требало да буде уравнотежена између централне власти и њених ентитета.
Подсећања ради, БиХ од Дејтонског споразума 1995. године, којим је означен крај грађанског рата, састоји се од "Хрватско-муслиманске федерације" (главни град Сарајево) и "Републике Српске" (главни град Бањалука), свака са војском, парламентом, владом и Уставом. Дејтонски споразум из 1995. године гарантовао је ентитетима, укључујући Републику Српску, законске одредбе за већу аутономију у полицији, образовању, правосуђу и економији.
Канцеларија високог представника у БиХ је институција која је створена истим Дејтонским споразумима и одговорна је за олакшавање спровођења тих споразума. Кристијана Шмита именовао је ПИК и стога он није изабран, јер недостаје одлука Савјета безбједности. Управни одбор ПИК-а, извршно тијело ПИК-а, ради под предсједавањем високог представника и окупља чланове Управног одбора.
Његови чланови су представници из Сједињених Држава, Канаде, Уједињеног Краљевства, Француске, Немачке, Италије, Јапана, Русије, предсједништва Савјета Европске уније, Европске комисије и Организације исламске конференције, коју представља Турска.
То одражава различите геополитичке интересе који стоје иза управљања протекторатом који је БиХ. Предсједник Републике Српске Милорад Додик одбацио је ову увредљиву казну. Нагласио је да не тражи сецесију, већ је позвао на јединство српског народа, позивајући га да се окупи око својих институција – парламента, владе, органа за спровођење закона – које сматра стубовима стабилности и легитимитета ентитета.
Милорад Додик настоји да промовише дијалог са Хрватима у Босни како би се супротставио муслиманској престоници Сарајеву, која спроводи пројекат ширења политичког ислама у земљи.
Иза ових политичких и правних разлика крију се геополитичка питања која се тичу борбе за моћ између великих сила и жеље евроатлантских власти да ускрате суверенитет Републици Српској и њеним грађанима, на челу са Милорадом Додиком, и да српски свијет одрже геополитички слабим и фрагментираним.
Циљ НАТО-а и Европске уније, коју предводи НАТО, јесте да се заврши геополитичка фрагментација Балкана, која је започела уништењем Југославије, са евентуалним приступањем БиХ и /јужне српске покрајине/ Косова НАТО и ЕУ.
Циљ је спречавање било каквог зближавања између ентитета српског свијета, Србије, Републике Српске и српског Косова, а такође и смањење политичких и историјских веза између Срба и Руса.
Геополитичку ситуацију на Балкану данас карактеришу замршене конфигурације засноване на стратегији троструког опкољавања у складу са геополитичким приоритетима Вашингтона и НАТО.
Као дио вашингтонове велике стратегије да опколи Евроазију и претвори Европу у "Римленд" против Русије, истовремено се спроводи геополитичка стратегија опкољавања Западног Балкана на европском нивоу и, на крају крајева, Србије на регионалном нивоу од континуума Вашингтон/Берлин/НАТО/ЕУ.
Одржавање јединствене БиХ, такође, има за циљ дефинитивно спречавање било каквог приближавања Републике Српској и Србији и, у синергији са независношћу Косова, спречавање могућег уједињења српске нације.
Ова њемачка и америчка стратегија опкољавања Србије такође има за циљ да заустави повратак Русије на Балкан. Када континуум Вашингтон/Берлин/НАТО/ЕУ финализује своју политику "балканизације" Југославије, након одвајања Црне Горе од Србије како би јој пресјекао приступ мору, крајњи циљ ће бити апсорпција различитих држава Западног Балкана у ЕУ и НАТО.
Изводљивост овог евроатлантског плана, међутим, зависи од исхода кризе у Украјини, која ће одредити еволуцију многих неријешених геополитичких спорова у Европи.
Избор Доналда Трампа и промјене и неизвјесности у спољној политици САД учинили су овај план још мање вјероватним. Руска војна интервенција у Украјини окончала је евроатлантско ширење у Украјини, чија се територија неумитно смањује у корист Русије.
Ова интервенција је такође убрзала еволуцију свјетског поретка у корист Русије ка мултиполарној конфигурацији, укључујући и Европу, посебно на Балкану, дефинитивно доводећи у питање геополитички поредак који је произашао из интервенција НАТО-а у бившој Југославији.
Стога је сигурно да ће пројекат апсорпције Западног Балкана у евроатлантски простор не само постати компликованији, већ да ће овај простор, као што већ видимо, поново постати главно поприште сукоба између Русије и осовине Вашингтон/НАТО/ЕУ. Да би се избјегао трендовски сценарио вертикалног и хоризонталног заоштравања сукоба, који би се могао проширити од Украјине до Балкана, било би мудро размотрити системску алтернативу како би се избјегао овај нагли налет, који је штетан за цијелу Европу.
Ексклузивни евроатлантски геополитички поредак је заиста застарио за промоцију стабилног континенталног поретка на европском и евроазијском нивоу.
Са сукобом у Украјини, јасно је да неће бити повратка, јер се глобални геополитички помак ка мултицентричном свијету дефинитивно убрзао.
Проширење НАТО-а и ЕУ сада је немогуће у блиском иностранству Русије без ризика од војне ескалације сукоба, а све је неизвјесније и на Балкану. ЕУ и НАТО више неће моћи једнострано и искључиво да структурирају просторни и геополитички поредак европског и евроазијског континента.
Да би се стабилизовала Европа, нема алтернативе осим напуштања доктрине ширења НАТО-а и ЕУ и промоције уравнотеженије и инклузивније безбједности за све нације на европском континенту, укључујући Русију и Србију и различите ентитете српског свијета.
Идеално би било да се преговара о новој европској геополитичкој архитектури, која би укључивала не само Русију већ и балканске државе, посебно Србију, био би чвршће заснован на моделу Европе суверених нација и на принципу геополитичке равнотеже, као алтернатива Европи интегрисаној у евроатлантски простор (НАТО-ЕУ) искључујући Русију.
У крајњој линији, то је такође питање поновног откривања класичних преговора о европским равнотежама који су увели велике узастопне просторне поретке у Европи, од Вестфалских уговора (1648) до Московског уговора (1990), укључујући Бечки конгрес (1814-1815), несигурних и привремених, али пожељнијих од растуће војне ескалације.
Француска би имала користи од повратка своје позиције уравнотежујуће силе, насљеђене из визије генерала де Гола. У том контексту, било би у њеном интересу да се приближи Русији, али и српском свијету, у перспективи ове нове европске геополитичке архитектуре, као алтернатива интеграцији у ексклузивни евроатлантски систем у кризи, који заоштрава сукобе и ограничава Француску на евроатлантску периферију.
У овој конфигурацији, стабилизација Балкана захтева логично зближавање различитих фрагментираних ентитета српског свијета – Србије, Републике Српске и Срба са Косова – ентитета који су настали из старог униполарног поретка након разарања Југославије, по принципу самоопредјељења.
У овом контексту, осуда предсједника Милорада Додика, који се опире централизацији власти БиХ, је одлука која не само да погоршава геополитичке пукотине у БиХ, већ и одражава евроатлантске геополитичке циљеве који припадају једној застарелој конфигурацији.
Предсједник Милорад Додик није усамљен у свом приступу и има све већу политичку подршку у сусједним државама, у Србији и Мађарској, али и у политичким странкама у земљама чланицама ЕУ које бране модел - Европе нација.