Мацут: У духу Мајске скупштине будимо сабрани око заједничких циљева
Мацут је истакао да је Мајска скупштина из 1848. године један од најважнијих догађаја у новијој историји српског народа, када су се у сјенци великих европских превирања и револуционарних таласа, преци сабрали у Сремским Карловцима не ради конфронтације, већ ради очувања идентитета, слободе и сопствених права.
Он је истакао да, прогласивши војводство Србије, Срби нису тражили туђе него су само бранили своје гдје су вијековима живели и то је био вапај за равноправношћу и захтјев за уважавање српских захтјева, саопштено је из Владе Србије.
- Мајска скупштина није била позив на рат, она је била посљедњи позив за мир, договор и уважавање. Умјесто тога, услиједио је напад на Сремске Карловце, и почетак херојске одбране која је тражила велике жртве, али која је и изродила ванредне примјере јунаштва и храбрости - навео је Мацут.
Он је указао да је жестина отпора била убједљив доказ љубави српског народа према своме српском имену и поријеклу.
- Из те борбе добили смо важан наук за будућа покољења, да без јединства нема опстанка, да нам нико са стране неће даривати слободу и напредак. Учећи на том примјеру ми данас свједочимо да се налазимо у времену најбољих могућих српско-мађарских односа - навео је Мацут.
Премијер Србије поручио је да је данас, више него икад, потребна таква мудрост и сјећање, али не као тешки терет прошлих дешавања већ потенцијал на којем се могу градити мостови помирења и сарадње.
Он је указао да је потребно јединство, не против некога, већ у корист свих, и снага да се наставе реформе у друштву и зауставе подјела и мржња како би сачували мир и сувереност.
- Нека нам Мајска скупштина буде стални подсјетник - не само на оно што је некада било, већ на оно што морамо бити. Мајска скупштина треба да буде симбол нашег народног сабрања и ријешености да будемо слободни и своји. Живјела Србија! - поручио је Мацут.
На Мајској скупштини 13. и 15. маја 1848. године у Сремским Карловцима су представници Срба из Аустријског царства одлучили да прогласе Српску Војводину, која је дефинисана као самоуправна српска област.
За српског војводу изабран је пуковник Стеван Шупљикац, док је карловачки архиепископ и митрополит Јосиф Рајачић проглашен за српског патријарха.
На скупштини је исказана вјерност аустријском цару, а бечком двору је упућен захтјев за потврду скупштинских одлука.