Тадић: Да ли се икада запитате због чега постоји Дом народа Парламентарне скупштине БиХ
Колумну преносимо у цијелости:
Којовић иза огледала
Предраг Којовић, представник тзв. Наше странке у Представничком дому Парламентарне скупштине БиХ, након састанка тзв. управног одбора Савјета за имплементацију мира, а за емисију "Шпица" на ТВСА (извор: Кликс), рекао да "када би се одблокирао рад министара и забранило незаконито дјеловање у Дому народа", ова земља би испунила преостала два и по услова у вези са ЕУ интеграцијама.
Дакле, Којовић тражи да се забрани "незаконито дјеловање у Дому народа". При томе, Којовић, а ни било ко други ко се слаже са њим, није у стању да прстом покаже члан Устава БиХ или Пословника Дома народа који је прекршен?! Због чега Којовић оцјењује да је садашње дјеловање Дома народа “незаконито“, те зашто му није јасно да би незаконито дјеловање Дома народа било управо оно што би он желио да Дом народа ради, није нејасно. Ради се о пласирању правно и политички неосноване тезе (упаковане у тзв. ЕУ пут БиХ), као повода да “неко“ изврши удар на дејтонски Устав БиХ и то тако што ће укинути надлежности Дома народа или барем начин одлучивања, који још увијек осигурава равноправност конститутивних народа. Из политичког угла гледано, заиста није јасно како Којовић не види да то не би био пут у ЕУ, него пут у земљу у којој би он даље био непотребан за агенду остваривања аманета Алије Изетбеговића (Србима не треба дати да изађу из БиХ, ни да уђу у Федерацију БиХ; “осигурати функционирање нашег дијела Босне и Херцеговине“ (Федерација БиХ); “реинтегрирамо једног дана онај други дио Босне“ (Републику Српску) итд.)? Још мање је јасно када се погледа из правног угла како Којовић себе може представљати као особу која поштује дејтонски Устав БиХ, а да истовремено К. Шмиту и/или некоме дугоме набацује лопте за рушење дејтонског Устава БиХ?
Ефендићево брдо жучи
Можда важећи дејтонски Устав БиХ и јесте главни Којовићев проблем, а не то да ли ће БиХ стићи у ЕУ? И предсједник Странке за БиХ Семир Ефендић жели укидање дејтонског Устава БиХ. Он би то у цјелини учинио. Недавно је на брду Жуч, а учествујући у обиљежавању једног од датума из протеклог рата, рекао:"Повратак на Устав РБиХ постаје све извјеснији, ако неће неко да живи како је одређено тренутним Уставом, онда Парламент БиХ треба донијети одлуку да се вратимо на Устав РБиХ“ (извор: нап.ба), те је даље коментаришући могућност да се таквом нечему супростави Дом народа додао:“Ако вас неко пита шта за Дом народа, баш нас брига шта за Дом, то је дејтонска институција, то нас не занима (извор: видео x.com).
Изјавом “"то је дејтонска институција, то нас не занима" Ефендић се сам разоткрио као неко ко "неће да живи како је одређено тренутим уставом". Ефендић тражи да се на противправан начин укине Анекс ИВ Дејтонског мировног споразума и да се при томе игноришу надлежности Дома народа, као дејтонске институције! Шта значи вратити се на “Устав Републике БиХ“ појаснио је сам Ефендић рекавши:"Дејтонски споразум потписале су три стране. Босанска страна у тренутку потписивања била је држава, имала је војску, полицију, химну, све институције које треба имати једна држава. А ови други нису имали ништа, а онда смо прихватили да им све то дамо".
Дакле, Ефендић мисли да је "босанска страна" дала нешто другима (у овом контексту то могу бити само српска и хрватска страна), па самим тим његов апел да се игнорише Дом народа и да се врати на тзв. Устав Републике БиХ био би чин рушења Дејтонског мировног споразума и свега онога што је тим споразумом Ефендићева “босанска“ страна (он је присваја тиме што каже:"онда смо прихватили да им све то дамо") “даладругима“, који по њему "нису имали ништа".
Шта се то очекује од Представничког дома?
Никоме одговорном не смије промаћи основна порука која се може читати из Којовићевих и Ефендићевих изјава (слично или исто говоре сви њихови истомишљеници). Јасно се види да од Представничког дома Парламентарне скупштине БиХ (обојица су супростављени Дому народа – Којовић надлежностима, кворуму и начину одлучивања Дома, а Ефендић постојању Дома) очекују испуњење њихових политичких циљева (Којовић:“Можда се по први пут у хисторији БиХ догодило, двије Тројке, једна из Републике Српске и из Федерације, не рачунајући Човића, говоре потпуно једним гласом, у смислу шта је проблем и како га је могуће ријешити и шта би рјешење тог проблема значило за будућност БиХ. Мислим да је то једна врло охрабрујућа слика“; Програмска декларација Наше странке (2015.):“Стога је Дом народа сувишна институција и Наша странка ће наставити да се залаже за његово укидање“; Ефендић:“Парламент БиХ треба донијети одлуку да се вратимо на Устав РБиХ“, односно “Ако вас неко пита шта за Дом народа, баш нас брига шта за Дом, то је дејтонска институција, то нас не занима&хеллип;“).
Интересантно. Поготово због тога што сви знамо да и у том дому постоји механизам заштите у виду ентитетског гласања. Прим. ради, за усвајање текста тзв. Устава Републике БиХ у Представничком дому сада би требало да се деси то да најмање пет посланика из Републике Српске није против текста устава који укида Републику Српску, садашње институције БиХ, односно важећи састав и начине њиховог одлучивања, а који осигуравају реалну конститутивност српског народа?
Дијагноза: Шмитоза
Суочени са таквим антидејтонским плановима, а у ситуацији када: имамо покушај узурпације функције високог представника за БиХ од стране странца кога Савјет безбједности УН није поставио на ту функцију, а који себи даје моћ да доноси законе и у затвор тјера оне који га не слушају;
Уставни суд БиХ, осим што деценијама непоштује Устав који је дужан да штити, већ годинама ради у крњем неуставном саставу, те директно крши Устав неуставно продужавајући мандате судијама;
имамо Предсједништву БиХ, у којем већ четврти мандат сједи Жељко Комшић који никада није ни крио да га потребном већином нису изабрали Хрвати које би требао представљати у складу са Уставом БиХ, а које је у своју уобичајену праксу увело бесмислено прегласавање српског члана Предсједништва БиХ, а што се суспендује једино ветом српског члана који потврђује Народна скупштина Републике Српске; имамо Савјет министара БиХ који је значајно препакован у односу на дејтонско рјешење и од кога се противуставно покушава направити носилац извршне власти, иако је оно помоћни орган Предсједништва БиХ; имамо Представнички дом који је на противправан начин смијенио члана Колегијума из реда српског народа, иако такву могућност не дозвољавају Устав БиХ и Пословник Представничког дома; Централна банка БиХ, иако би морала бити независно тијело, јавно објављује да су за њу обавезујући налози Кристијана Шмита, упркос чињеница да ни Уставу БиХ, ни у Закону о Централној банци БиХ, нигдје није утврђена било каква веза између Центране банке и Кристијана Шмита, чак и када би он био високи представник за БиХ (да даље и не набрајамо),
Дом народа Парламентарне скупштине БиХ заправо је једна дејтонска уставна институција на нивоу БиХ која још увијек, колико-толико, чува дејтонски Устав БиХ од К. Шмита и његових савезника. Па Дом народа управо због тога и јесте направљен. Да би онемогућио било кога да мијења Дејтонски мировни споразум без консензуса све три стране у БиХ.
Значај Дома народа
У Уставу БиХ (чл. IV) стоји да се Дом народа “састоји од 15 делегата, од којих су двије трећине из Федерације (пет Хрвата и пет Бошњака) и једна трећина из Републике Српске (пет Срба)“. Такође стоји да “именоване хрватске и бошњачке делегате из Федерације бирају хрватски, односно бошњачки делегати у Дому народа Федерације“, а “делегате из Републике Српске бира Народна скупштина Републике Српске“. Веома стриктно наведено је и то да “девет чланова Дома народа представљају кворум, под условом да су присутна најмање три бошњачка, три хрватска и три српска делегата“.
Поред наведеног у Уставу такође пише да се “предложена одлука Парламентарне скупштине може прогласити штетном по виталне интересе бошњачког, хрватског или српског народа већином гласова из редова бошњачких, хрватских, или српских делегата“, те “да би била усвојена, таква предложена одлука захтијева у Дому народа сагласност већине бошњачких, већине хрватских и већине српских делегата који су присутни и гласају“. Када се већина бошњачких, хрватских или српских делегата успротиви позивању на витални национални интерес, предсједавајући Дома народа ће одмах сазвати Заједничку комисију од три делегата, по једног из редова бошњачких, хрватских и српских делегата, како би ријешила то питање, а “ако Комисија у томе не успије у року од пет дана, предмет се преноси на Уставни суд, који ће у хитном поступку размотрити процедуралну регуларност у тој ствари“. Овај механизам данас није остварив, јер Уставни суд БиХ дјелује у неуставном саставу који је више пута кршио Устав који мора да чува, а због чега је изгубио легалитет, легитимитет и кредибилитет. Због тога је одредба о обавезном кворуму посљедња линија одбране уставности и законитости у БиХ и Дејтонског мировног споразума.
Дакле, потпуно је јасно да Дом народа постоји због тога да би осигурао равноправност, једнаку заступљеност и равнотежу конститутивних народа у БиХ, а све то у складу са Основним принципима о конститутивности народа у БиХ договореним 8. септембра 1995. године у Женеви и 26. септембра 1995. године у Нјујорку, који су саставни дио Устава БиХ. Ко је против Дома народа, односно ко жели да укине ове механизме, тај је заправо против Босне и Херцеговине, јер једина БиХ која постоји је ова која је дефинисана Дејтонским мировним споразумом, тј. дејтонским Уставом БиХ. Нећете ми онда због тога замјерити што овај овај текст носи наслов “Паљење Дома народа“ – по угледу на општепознато паљење Рајхстага 1933. године, а након кога је Адолф Хитлер поразио вајмарски устав Нјемачке и преузео неограничене надлежности и власт. Додуше, не сјећам се податка да је донио закон по коме се у случају непоштовања његових одлука иде у затвор? Или јесте? Било како било, а сви то знају, рушење вајмарског Устава Нјемачке на крају (1945.) довело је по подјеле те земље на два дијела.