Тридесет година политичког насиља и демонтажа конститутивности народа у БиХ кроз псеудограђански модел у режији Златка Лагумџије
Његов крајњи циљ био је успостава псеудограђанског модела који би, затирањем њихових националних идентитета по узору на Бењамина Калаја и његово интегрално бошњаство (три вјере, један народ само у овом случају један човјек један глас), омогућио бошњачки политичку доминацију. Његова стратегија, потпомогнута међународним актерима, разградила је консоцијацијски поредак Дејтонског споразума, изазивајући институционалне застоје, мајоризацију Хрвата и ескалацију тензија измеду ентитета. Кроз концепте структурног насиља, хегемоније, консоцијацијске демократије и дискурзивне моЋи, овај текст отвара видике потребне за почетак разумијевања Лагумџијиног процеса тј. како је Лагумџијина тридесетогодишња агенда системски подривала конститутивност народа, стварајући услове за трајну политичку нестабилност.
Анализу са портала Banjaluka.net. преносимо у цијелости:
Теоретски оквир: Демонтажа конститутивности и затирање идентитета
Лагумџијина политика темељи се на системски политичком насиљу које демонтира конститутивност Срба и Хрвата као конститутивних народа, чиме се отвара простор за затирање њихових националних идентитета у корист псеудограђанског модела. Овај процес анализирамо кроз
четири политолошка концепта.
Структурно насиље (Јохан Галтунг)
Јохан Галтунг дефинира структурно насиље као штету нанесену групама кроз политичке или друштвене структуре које ограничавају њихова права или аутономију, без експлицитног физичког насиља. Дејтонски споразум (1995.) успоставио је консоцијацијску демократију, осигуравајући равноправност Бошњака, Срба и Хрвата као конститутивних народа кроз ентитетску структуру и механизме вета. Лагумџијина агенда грађанске БиХ, заснована на мајоритарном принципу, "један човјек,један глас", нарушава ову равнотежу јер даје предност бошњачкој демографској већини, циљајући демонтажу конститутивности Срба и Хрвата. На примјер, његови приједлози за институционалну централизацију БиХ током Владе Алијансе (2001, 2002.) ограничавали су аутономију Републике Српске, стварање кандидата попут Жељка Комшића, који је изабран бошњацким гласовима (2006., 2010., 2018.), поткопавала је право Хрвата на легитимно политичко представлијање, угрожавајући њихову конститутивност и отварајући пут затирању њиховог националног идентитета.
Хегемонија (Antonio Gramsci)
Antonio Gramsci описује хегемонију као способност доминантне групе да своју идеологију представи као универзални интерес, прикривајући партикуларне циљеве.
Лагумџијина промоција грађанске БиХ користи дискурс "демократије, једнакости" и "европских интеграција, како би легитимирала централизацију власти, маскирајући намјеру успоставе бошњацког примата. Овај хегемонијски пројекат очитује се у његовој сарадњи с међународним актерима, попут Уреда високог представника (ОХР), Велике Британије, Њемачке, који су подржавали реформе усмјерене на слабљење ентитетских овласти. Током британско- њемачке иницијативе (2014.), Лагумџија је централизацију приказао као нужну за ЕУ интеграције, док су реформе у пракси демонтирале конститутивност Срба и Хрвата, олакшавајући пут ка псеудограђанском моделу.
Консоцијацијска демокрација (Аренд Лијпхарт)
Аренд Лијпхарт наглашава важност консоцијацијскин модела у подијељеним друштвима, гдје равнотежа између етничких група осигурава стабилност кроз консензус и вето права. Дејтонски споразум утјеловљује овај модел, с ентитетима уставним правима конститутивних народа
као кључним ступовима. Лагумџијина агенда унитарне државе супротставља се овом моделу јер занемарује потребу за консензусом, фаворизирајући мајоритарни систем који демонтира конститутивност Срба и Хрвата. Нјегови покушаји реформи изборног закона, инспирисани пресудом Сејдиц-Финци (2009.), који су тежили смањењу етничких квота, нарушавали су консоцијацијску равнотежу, омогућавајући затирање
њихових националних идентитета у корист псеудограданског оквира.
Дискурзивна моћ (Michel Foucault)
Michel Foucault тврди да дискурзи обликују стварност, дефинишући шта је легитимно. Лагумџијин дискурс грађанске БиХ користи појмове попут "модернизације", "европеизације" како би оправдао централизацију, док противнике означава као "националисте" или "антиевропејце". Овај
дискурзивни приступ посебно је очит у његовом ангажману на резолуцији о геноциду у Сребреници (2024.), гдје је наратив о Бошњацима као жртвама искориштен за јачање њиховог политичког положаја, додатно подривајући конститутивност српског народа олакшавајући потирање њиховог идентитета.
Синтеза: Демонтажа конститутивности као пут ка псеудограђанском моделу
Лагумџијина тридесетогодишња стратегија комбинује омбинира структурно насиље (Галтунг), хегемонијски дискурс (Грамсци), нарушавање консоцијацијске демократије (Лијпхарт) и дискурзивну манипулацију (Фоуцаулт) како би демонтирала конститутивност Срба и Хрвата. Овај процес ствара услове за псеудограђански модел који, под кринком универзалне демократије, осигурава бошњацки политички примат. Нјегова агенда изравно је узрок актуелне политичке кризе у БиХ, обиљежене институционалним застојима, мајоризацијом Хрвата и ескалацијом тензија између ентитета.
Влада Алијансе за промјене (2001.-2002.): Почетак разградње Дејтона
Влада Алијансе за промјене, предвођена Лагумџијом од 2001. до 2002., означила је почетак његове стратегије демонтаже конститутивности народа. Формирана уз подршку ОХР-а, ова коалиција имала је за циљ разбијање доминације странака које су легитимни етнички представници народа у БиХ, али је у пракси служила као платформа за централизацију власти и подривање дејтонског поретка.
Политички контекст
Након рата у БиХ (1992.-1995.), међународна заједница, предводена ОХР- ом, настојала је смањити утицај етнонационалих странака и промовисати мултиетничку сарадњу. Алијанса за промјене, која је укључивала СДП, Странку за БиХ и мање хрватске странке које нису
имале изборни легитимитет, формирана је 2001. под покровитељством високог представника Wолфганга Петритсцха. Лагумџија је покушао искористити ову прилику за провођење реформи које су циљале на слабљење ентитетских овласти и демонтажу конститутивности Срба и Хрвата.
Кључне политике и структурно насиље
Уставне реформе: Након одлуке Уставног суда БиХ из 2000. о конститутивности народа, Лагумџијина влада покренула је измјене ентитетских устава. лако су реформе представљене као корак ка равноправности, фокус је био на јачању државних институција с циљем централизације власти, што је директно отворило пут ка подривању конститутивности народа у БиХ.
Економска централизација: Влада је поставила темеље за Управу за индиректно опорезивање, основану 2003., која је централизирала прикупљање прихода, смањујући фискалну аутономију ентитета. Ова реформа, приказана као модернизација, чинила је структурно насиље јер је ограничила економску самосталност Републике Српске, додатно угрожавајући конститутивност српског народа.
Изборне реформе: Лагумџија је заговарао измјене изборног закона како би се нагласило грађанско представљање, укључујући приједлоге за
смањење етничких квота. Хрватски челници, попут Хрватске демократске заједнице (ХДЗ), упозоравали су да би такве промјене довеле до мајоризације Хрвата у Федерацији, демонтирајући њихову конститутивност и отварајући пут потирању њиховог националног идентитета.
Отпор и посљедице
Реформе Алијансе изазвале су снажан отпор. У Републици Српској, српски челници оптуживали су Лагумџију за подривање Дејтона, док су хрватски лидери изражавали забринутост због ерозије својих права, посебице због феномена мајоризације, који је касније 2006. године ескалирао с избором Жељка Комшића. Пропаст владе 2002., узрокована унутрашњим сукобима и вањским притисцима, нагласила је неодрживост Лагумџијина приступа. Ипак, ове реформе поставиле су преседан за будуће централизацијске напоре, продубљујући неповјерење међу конститутивним народима.
Перспектива
С политолошке перспективе, Влада Алијансе за промјене била је почетак Лагумџијине стратегије користења међународне подршке за демонтажу конститутивности народа. Хегемонијски дискурс (Грамсци) очитовао се у приказивању реформи као "прогресивних", док су оне чиниле структурно насиље (Галтунг) подривајући конститутивност Срба и Хрвата. Дискурзивна моћ (Фоуцаулт) видљива је у наративу о "јединству БиХ", који је прикривао циљ псеудограђанског модела.
Британско-њемачка иницијатива (2012.-2015.): Ескалација демонтаже
Лагумџијин мандат као министра вањских послова од 2012. до 2015., посебно његова улога у британско-њемачкој иницијативи започетој 2014., представља другу кључну фазу његове стратегије. Ова иницијатива, подржана од Уједињеног Краљевства и Нјемачке, имала је за циљ
убрзање ЕУ интеграција БиХ, али је Лагумџија искористио као платформу за даљњу демонтазу конститутивности народа.
Контекст
Године 2012., БиХ се суочавала с политичким застојем, неуспјешним преговорима о ЕУ приступању и растуцим етницким тензијама. Британско-њемачка иницијатива, предлозила је Реформску агенду усмјерену на привредну ревитализацију и институционалну учинковитост. Лагумџија
је, као министар вањских послова, заговарао реформе које су циљале на јачање државних институција на штету ентитета.
Кључне реформе
Привредне реформе: Реформска агенда укљуцивала је реформе тржиста рада, јавне управе и мјере против корупције. лако су представијене као
социоекономске, ове реформе подразумијевале су пренос овласти на државну разину. На примјер, хармонизација радног законодавства
изазвала је отпор у Републици Српској, гдје су челници попут Милорада Додика упозоравали на смањење ентитетске аутономије, што је угрожавало конститутивност српског народа.
Институционална централизација: Иницијатива је подржавала јачање институција попут Дирекције за европске интеграције и Државне агенције за истраге и заштиту (СИПА). Лагумџија је заговарао централизацију правосудних и сигурносних структура, што је изазвало оптужбе заподривање конститутивности српског народа.
Изборне реформе: Инспириран пресудом Сејдић-Финци (2009.), Лагумџија је подржавао измјене изборног закона које би омогућиле грађанско
гласовање. Ови приједлози критизирани су од стране Хрвата, који су се бојали даљње мајоризације, јер су омогућавали демонтажу њихове конститутивности и потирање националног идентитета.
Отпор и поларизација
Иницијатива је изазвала снажан отпор, посебно у Републици Српској, гдје су челници оптуживали Лагумџију за покушај укидања ентитетске аутономије. Хрватски челници, попут ХДЗ-а, изразили су забринутост због неадресирања мајоризације у Федерацији, што је додатно ескалирало тензије. Ова поларизација продубила је политичку кризу.
Перспектива
Британско-њемачка иницијатива показује Лагумџијину способност кориштења међународне подршке за хегемонијски пројекат (Грамсци). Реформска агенда, приказана као европска, била је наставак његовог плана демонтаже конститутивности народа, нарушавајући консоцијацијску равнотежу (Лијпхарт). Структурно насиље (Галтунг) очитовало се у смањењу ентитетских овласти, док је дискурзивна моћ
(Фоуцаулт) кориштена за оправдање реформи наративом о напретку.
Резолуција о Сребреници: Дискурзивно насиље
Лагумџијин ангажман на резолуцији о геноциду у Сребреници (2024.) као амбасадора БиХ при УН-у представља кулминацију његове стратегије. Резолуција, усвојена у Генералној скупштини УН-а, имала је за циљ обиљежавање злочина у Сребреници и успоставу међународног
дана сјећања. Међутим, у БиХ је изазвала снажне реакције, посебно у Републици Српској, гдје је виђена као покушај колективне стигматизације Срба. Овај потез, према критичарима, дио је Лагумџијина дискурзивног насиља (Фоуцаулт), којим се наратив о Бошњацима као жртвама користи за јачање њиховог политичког положаја, додатно подривајући конститутивност српског народа и олакшавајући потирање њиховог идентитета.
Закључак: Насљеде политичког насиља и потреба за обновом Дејтона
Златко Лагумџија, кроз тридесетогодишњу агенду политичког насиља, директно је одговоран за политичку кризу у БиХ. Нјегова стратегија демонтаже конститутивности Срба и Хрвата, проведена кроз Владу Алијансе за промјене, британско- њемачку иницијативу и резолуцију о
Сребреници, нарушила је дејтонски поредак, стварајући псеудограђански модел који маскира бошњацки примат. Институционални застоји, мајоризација Хрвата и ескалација тензија између ентитета посљедица су његових политика. За прекид овог циклуса нестабилности, БИХ мора обновити посвећеност консоцијацијским принципима Дејтона, осигуравајући равноправност свих конститутивних народа и штитећи њихове националне идентитете од даљњих покушаја затирања.